Analiza i objašnjenje filma I’M THINKING OF ENDING THINGS

I’m thinking of ending things. Once this thought arrives, it stays. It sticks, lingers, dominates. There’s not much I can do about it, trust me. It doesn’t go away. It’s there whether I like it or not. It’s there when I eat, when I go to bed. It’s there when I sleep. It’s there when I wake up. It’s always there. Always.

Kako nam naratorka u filmu I’m Thinking Of Ending Things kaže na početku, ona razmišlja da okonča nešto. Da li je u pitanju njena veza, njen život ili nešto drugo – još uvek ne znamo, ali ideja je u našoj glavi, kao i u njenoj. Ovo je novi film Čarlija Kaufmana, scenariste i režisera koji se u svojim delima bavi temom egzistencijalne krize i smrtnosti, pa će ovaj tekst više biti pokušaj da se razjasne njegove ideje i analizira ova naizgled jednostavna, a zapravo kompleksna priča.

Ako ste fan Čarlija Kaufmana, onda znate šta vas ovde očekuje, a I’m Thinking Of Ending Things deluje kao miks svih njegovih prethodnih ideja. Poput režiserskog debija u Synecdoche, New York (2008) ili stop-motion filma sa lutkama Anomalisa (2015), fokus je na traganju za smislom života i (ne)povezanosti sa ljudima koji nas okružuju. U filmovima Adaptation (2002) Spajka Džounza i Eternal Sunshine Of The Spotless Mind (2005) Mišela Gondrija (za koje je Kaufman pisao scenario), te ideje su takođe prisutne, s tim da je I’m Thinking… zapravo jedan meta-film kao i Adaptacija, a bavi se i raskidom jedne veze poput Večnog sjaja besprekornog uma.

Sam Kaufman je rekao da mu je ovo verovatno poslednji film, s obzirom da ima sve manje šansi za snimanje ovakvih arthaus dela, koja nisu za svakoga (a opet se bave temama sa kojima se svako može poistovetiti, iako na uglavnom apstraktan način). Kritičari njegovih dela će uglavnom reći da se Kaufman bavi jednostavnom psihologijom umotanom u komplikovan narativ, dok će njegovi fanovi smatrati da takvi filmovi i nisu za široku publiku i da je njihova čar upravo u analiziranju nakon gledanja, umesto u jednostavnom isključivanju mozga dok priča traje – a znamo da sad najbolje prolaze jednokratni filmovi puni spektakularnih specijalnih efekata i konstantne akcije.

Tu je uleteo Netflix, koji je dao Kaufmanu šansu da distribuira novi film široj publici, jer su veće šanse da će neko na streaming servisu pustiti ovakav film nego platiti bioskopsku kartu za priču koja nije bazirana na stripu ili je nastavak, prequel, spin-off već postojeće priče. Netflixov zvanični opis priče i trejler su prikazivali jednostavnu radnju o devojci koja ide na porodičnu farmu svog dečka, da upozna njegove roditelje. I to i jeste sama radnja filma, ali naravno mnogo je složenije.

Sam film tokom svog trajanja od malo više od dva sata namerno frustrira, provocira i preispituje gledaoce, pa će mnogi izgubiti strpljenje na pola ili čak nakon završetka pitati se da li je vredelo traćiti vreme na ovo. Iskreno, i meni je film na momente bio naporan, i ne mogu reći da sam sve razumeo na prvo gledanje, pa je usledilo istraživanje online i analiziranje kod ostalih kritičara i publike. To mi je pomoglo da bolje razumem film, ali postavlja se pitanje da li je vrednije biti zabavljen dva sata tokom trajanja filma i posle ga zaboraviti, ili se na momente mučiti sa filmom i posle provesti još sate i sate u analizi i diskusiji? Recimo da najbolji filmovi pružaju i jedno i drugo iskustvo. I’m Thinking Of Ending Things nije jednostavan; ali ako se udubimo, zaista će nas naterati da postavimo neka pitanja o sebi i životu, koja smo se možda već i zapitali i ranije ali ih nismo formulisali – dakle vraćamo se na prvobitnu temu o opsesivnim mislima i idejama, koji kada nam uđu u glavu ne daju mira.

You can say anything, you can do anything, but you can’t fake a thought

Dakle priča počinje sasvim jednostavno – devojka čeka svog dečka kako bi se odvezli da upozna njegove roditelje. S obzirom da nam je već rekla da planira da okonča stvari, a i naslov filma evocira na samoubistvo ili raskid, mi se već pitamo ko je ta naizgled vesela devojka, koja je zapravo možda depresivna i preispituje svoj život.

Prva trećina filma protiče u autu, dok se voze do njegovih roditelja, i s obzirom da je fokus na dijalogu između dva lika, Džesi Bakli kao devojka i Džesi Plemons kao njen dečko Džejk nam drže pažnju svo vreme svojim razgovorom. Njih dvoje nisu tipični Holivudski lepotani, već izgledaju kao realni ljudi, što svakako dodaje realnosti priče.

Oni će pričati o poeziji, detinjstvu i mnogim drugim stvarima, a sama atmosfera je namerno klaustrofobična jer kamera je kadrirana tako da smo zatvoreni sa njima u autu, dok napolju počinje da pada sneg. Na momente ćemo pratiti naratorkin unutrašnji monolog, a povremeno deluje kao da Džejk može da čuje njene misli takođe.

Poput Klementine koju je igrala Kejt Vinslet u Večnom sjaju besprekornog uma, ona deluje kao tzv. manic pixie dream girl, odnosno netipični i neobični ženski lik u filmovima koja je tu da u njih zaljubljeni muškarci projektuju svoje fantazije o devojkama (kao npr. Samer u filmu 500 dana leta ili Ramona u Skot Pilgrim protiv sveta). Naša naratorka je pred Džejkom vesela, pričljiva, obučena u šarenu odeću, ali shvatamo da u njenoj glavi nije sve tako sjajno.

S obzirom da se Čarli Kaufman u svojim filmovima uglavnom bazira na muškim protagonistima, delovalo je da će ovo biti njegov prvi film iz ženske vizure, ali on nas iznenađuje kada počinjemo da shvatamo da naratorka možda čak i ne postoji, i da je samo u Džejkovoj glavi. Dakle imamo posla sa nepouzdanim naratorom i sve što se događa moramo uzeti sa dozom rezerve i skepse. Stvari postaju još čudnije kada na pola filma stignu na farmu, i upoznamo roditelje. Naratorka u svakom momentu ima drugo ime, zanimanje, a detalji kako se upoznala sa Džejkom, pa čak i njena odeća se menjaju iz scene u scenu.

Glavni lik filma je zapravo Džejk jer shvatamo da sve što se događa jeste zapravo u njegovoj glavi, a naratorka je mešavina svih potencijalnih devojaka koja je mogao da ima da je smogao hrabrosti da im priđe. Ovo je još jedna studija o depresiji i egzistencijalnoj krizi što su redovne teme kod Kaufmana, samo što – iako je tako delovalo na prvi pogled u promotivnim materijalima filma – fokus nije na ženi, već takođe muškarcu.

It’s good to remind yourself the world is larger than the inside of your own head

Dok pratimo radnju na farmi Džejkovih roditelja, priča je ispresecana scenama domara u srednjoj školi. Iako u početku nije jasno ko je on i kako je povezan sa glavnom pričom, shvatamo da je taj čovek zapravo ostareli Džejk. Na taj način vidimo da se glavna radnja priče zapravo nikad i nije dogodila – Džejk nikad nije doveo devojku da upozna roditelje, pa scene u kojima on ima, pa nema psa, pa njegovi roditelje iznenada ostare, i sve ostale promene koje deluju kao scenaristički propusti su zapravo fragmetirani delovi raznih uspomena i sećanja u Džejkovoj glavi.

Džejk i devojka će voditi dijaloge o poeziji, filmovima i kritici, a svi ti dijalozi su zapravo u Džejkovom umu. Ona će u jednom momentu citirati čuvenu filmsku kritičarku Polin Kil i pisca Dejvida Fostera Volasa, što samo predstavlja nešto što je Džejk nekada pročitao, pa zamislio da njegova imaginarna devojka kaže. Dakle, Kaufman nam poručuje da smo svi mi skup naših unapred usađenih ideja, i da svaka misao ili osećanje koje imamo i nisu toliko originalni, jer ih je neko već ranije pomislio ili osetio. Tu vidimo još jednu temu tipičnu za njegova dela, jer pokazuje da se ljudi mogu povezati preko dela pop kulture, filmova, knjiga, muzike i slično.

Other animals live in the present. Humans cannot, so they invented hope

U završnoj trećini filma, devojka i Džejk kreću nazad, i usput svraćaju u Džejkovu školu. Usput će oni svratiti na sladoled, koji Džejka podseća na detinjstvo, iako su usred zime i zavejani. Time shvatamo da se ni to nije dogodilo, već da sladoled samo asocira Džejka na detinjstvo, jer je kao odrastao nesrećan i nezadovoljan svojim životom. On je i dalje domar u školi u koju je išao, njegovih roditelja više nema, sam je i usamljen.

Potom sledi nekoliko neobičnih scena u kojoj sve više shvatamo da domar odnosno Džejk gubi razum, poput baleta koji izvode plesači koji liče na Džejka i devojku; potom školske produkcije mjuzikla Oklahoma o kojem su Džejk i ona ranije pričali; kao i scene u kojoj domar dobija Nobelovu nagradu a u publici su svi ljudi koje je on poznavao. On je jedan neispunjen i tužan čovek, čiji život nije ostvario potencijal, a imao je toliko ideja. Ipak, čak ni govor koji održi kad dobije nagradu nije njegov, već matematičara i nobelovca Džona Neša, koji je patio od paranoidne šizofrenije i depresije (a glumio ga je Rasel Krou u Oskarom nagrađenom filmu Blistavi um).

Kao što u filmu kažu, dok druge životinje žive u sadašnjosti, za ljude to nije moguće – pa smo izmislili nadu. Ljudi su skloni tome da svaki svoj pokret, momenat iz života i događaj preispituju i pokušavaju da mu daju značenje. Isto tako i Džejk na samom kraju svog života pokušava da pronađe smisao i da vrednost svom naizgled propalom životu. To je glavna ideja ovog filma, a upravo zato se nekome može dopasti ili ne – svako ima drugačiji smisao, cilj ili svrhu, mada verovatno ništa od toga nije jedinstveno i sve što iskusimo je neko pre nas vrovatno već iskusio, a i neko posle nas će. Ipak, imamo samo jedan život da iskusimo, pa će nam naši problemi delovati najveći i zato pokušavamo da stvorimo tu nadu da na kraju naše priče sve dođe na mesto i dobije smisao.

Ovaj flm je teško svrstati u žanr, jer je Čarli Kaufman žanr za sebe. Na momente crna komedija, na momente horor i psihološki triler, pa egzistencijalna drama, ovaj film nije lako klasifikovati. Sama priča nije originalna ideja Čarlija Kaufmana, već je baziran na istoimenom romanu pisca Ijana Rida.

Džesi Bakli je odlična kao Džejkova devojka, i pred njom je zaista sjajna karijera, kad vidimo i njene ranije uloge poput problematične Mol u psihološkom trileru Beast (2017) ili samohrane majke koja je tek izašla iz zatvora i želi da postane kantri zveda u mjuziklu Wild Rose (2018). Džesi Plemons se proslavio ulogom smotanog tinejdžera u seriji Friday Night Lights, ali u poslednje vreme često glumi neobične i uvrnute likove sa psihičkim problemima u serijama poput Breaking Bad, Fargo i Black Mirror. Dejvid Tjulis i Toni Kolet kao Džejkovi roditelji su u filmu dosta kraće, ali su njihovi likovi toliko čudni i kroz samo nekoliko scena prolaze sve emocije od sreće, do histerije i besa. Lik Toni Kolet veoma podseća na ulogu ožalošćene majke koju je igrala u hororu Hereditary (2018).

Neke od analiza koje sam predstavio u ovom tekstu nisu moje, već sam do njih došao nakon gledanja filma, tražeći objašnjenja drugih kritičara. Posebno bih preporučio interju sa Čarlijem Kaufmanom i Ijanom Ridom u podkastu Big Picture. Iako film deluje da je emotivno hladan i težak za gledanje, čak i posle svih tih analiza i objašnjenja, najbitnije je kako ga sami doživimo. Možda je I’m Thinking Of Ending Things jedan od dela koje je zanimljivije analizirati nego gledati, ali definitivno je provokativan i nateraće vas na razmišljanje. A možda će vam biti zaista bacanje vremena, kao i ovaj tekst ako ste stigli do ovde, što je sasvim u redu, jer su ga mnogi već ranije do tančina izanalizirali i obradili pre mene. Smisao je u traganju za smislom, čak i ako ga na kraju nema.