Sluškinjina priča (Margaret Atwood), The Handmaid’s Tale (Hulu, 2017)

Distopijske priče, u kojoj u budućnosti vlada i policija ili vojska, kontrolišu obične ljude i njihova borba sa njima su oduvek fascinirale ljude. Počev od klasika kao što su 1984 u kojoj Veliki Brat špijunira ljude, do trilogije The Hunger Games koja je bila namenjena mlađim čitaocima i tinejdžerima, užasne vizije budućnosti koja nam predstoji i borba pojedinaca protiv sistema su uvek aktuelna tema. Kanadska spisateljica Margaret Atwood je 1985. godine izdala knjigu Sluškinjina priča, koja nam nudi jezivu sliku budućnosti u kojoj nema robota i tehnološkog napretka, već je okrenuta prošlosti i veri.

Glavna junakinja ovog romana jeste Offred, žena kojoj je čitava funkcija upravo svedena na to što je žena sposobna za rađanje. Nakon što su brojni ratovi, glad i tehnološki napredak doveli do pada nataliteta, Amerika menja ime u Republiku Gilead. Povlašćeni su jedino muškarci iz visokih slojeva, Komandanti, i vojska koja se naziva Oči. Žene koje su sposobne da rađaju nazivaju Sluškinje, i dolaze da žive u domove Komandanata i njihovih supruga, koji ne mogu da imaju decu. Jednom mesečno se održava Ceremonija, kada Komandant ima seks sa Sluškinjom, dok je njegova žena drži u krilu. Ukoliko se dete rodi, Sluškinja gubi pravo na njega, i ono zakonski postaje dete Komandanta i njegove supruge. Žene koje ne mogu da rađaju postaju Marte, odnosno kuvarice i kućepaziteljke porodice Komandanta, ili Tetke, koje spremaju Sluškinje za njihovu funkciju rađanja. Lezbijke i gejevi se smatraju izdajnicima svog roda, i šalju ih u radioaktivne Kolonije na fizički rad.

Offred nam priča svoju priču kada je došla u dom Komandanta Freda i njegove supruge Serene Joy. Mi u romanu nikad ne saznajemo Offredino pravo ime (koje je u seriji promenjeno u June) i to samo govori kako je izgubila svoj identitet – nije važno ko i šta je bila, ona je sada Fredova imovina dok mu ne rodi naslednika. Iako roman ima brojne preokrete, mi pratimo Offredine misli i česta prisećanja prošlosti dok je imala posao i porodicu koju čine suprug i kćerka. Od kad se promena dogodila, ona ne zna ništa o njima. Strašan je kontrast kada vidimo kako je nekada bila nezavisna, savremena žena i šta je postala sada. Neke od najstrašnijih scena jesu kako su Tetke postupala sa njima u Centru, spremajući ih za nametnutu ulogu Sluškinje. Mnoge od njih su pokušale da pobegnu ili se ubiju. Ipak, Offred održava u životu samo želja da nađe svoju kćerku.

Situacija se dodatno komplikuje kada Serena Joy shvati da je Komandand Fred možda neplodan, i ubedi vozača Nicka da tajno spava sa Offred kako bi začeli dete. Između Offred i Nicka se razvijaju emocije, u koje ona ipak sumnja jer ne zna da li je Nick iskren, koliko može da veruje Sereni Joy, a i da li je spremna da izda uspomenu na svog supruga Lukea za koga ne zna ni da li je živ. U romanu, Serena Joy je starija žena koja se koristi štapom jer hramlje, dok je u seriji mlađa i Offredinih godina, i u oba slučaja je jedan od najzanimljivijih (i najpodlijih) likova. Kroz Offredinu priču saznajemo da je nekada Serena Joy bila obrazovana žena koja se i sama borila za stvaranje Republike Gilead, a sada joj je kao i drugim ženama zabranjeno čak i da čita.

Iako Komandanti treba da poštuju veru, Komandant Fred se zbližava sa Offred i nudi joj poklone i tajna viđanja, iako je to zabranjeno, jer Sluškinje nisu konkubine ili ljubavnice, već samo mašine za rađanje. One nose jednoličnu crvenu haljinu i bele šešire, kako se ne bi razlikovale. U jednoj od najzanimljivijih scena u romanu i seriji, Fred odvodi Offred u izlazak u tajni klub Jezebels, gde se uticajni muškarci okupljaju i spavaju sa prostitutkama ili Sluškinjama van Ceremonije, a zabranjeni alkohol i droga se tu lako nabavljaju. Dakle, iako ljudi pokušavaju da iskorene grehove i zabrane emociju i požudu, ljudska bića to ne mogu da izbegnu, i toga će uvek biti.

Iako je 1990. snimljen film po romanu, 2017. godine smo dobili serijsku adaptaciju sa TV mreže Hulu. Serija je odličan format za ovu priču, i kroz prvu sezonu od deset epizoda mi pratimo i još više razrađujemo priču obrađenu u romanu. Elisabeth Moss koja je bila odlična u serijama Mad Men i Top Of The Lake briljira kao Offred. Iako joj nije dozvoljeno da pokazuje emocije, dovoljan je jedan ukradeni osmeh kad niko ne gleda ili osuđivački pogled na tren da pokaže šta zaista misli. Neverovatnom, minimalnom glumom i kroz ponekad sarkastičnu naraciju, prikazuje nam Offred kao snažnu osobu, koja ne dozvoljava da je prilike slome. Odličan je i izbor popularne muzike i poznatih pesama na kraju svake epizode, kada vidimo kontrast između „normalnog“ života koji je nekad postojao i onoga što je Gilead sada.

Prva sezona se završava isto kao i knjiga, i ne nudi nam puno odgovora o Offredinoj budućnosti, tako da će biti zanimljivo da vidimo u kom pravcu će serija i priča otići u drugoj sezoni. Totalitarizam i strah koji vladaju u svetu koji je Margaret Atwood stvorila je strašan jer deluje moguće, čak i sada kada se smatramo naprednim društvom koje bi trebalo da prevaziđe neke probleme iz prošlosti. Kada pogledamo vesti o događajima iz sveta (ili čak u našem okruženju i svakodnevnom životu), rasizam, antifeminizam, homofobija, nasilje i ratovi su i dalje svakodnevnica, pa izmišljena Republika Gilead nažalost ne deluje samo kao vizija budućnosti, već potencijalno upozorenje gde se trenutno nalazimo i čemu idemo. The Handmaid’s Tale je definitivno jedna od najboljih serija ove godine, i svakako najvažnija zbog tema o pravima žena kojima se bavi, a da je Margaret Atwood stvorila svet do kog lako može doći govori i dalje neverovatna popularnost i aktuelnost ovog romana, koji se čak izučava na univerzitetima.

Wonder Woman (2017)

wonder-woman-final-poster

Sa slobodom možemo reći da je filmski studio Marvel napravio revoluciju svojim superherojskim filmovima. Filmovi bazirani na stripovskim junacima postoje jako dugo, ali je tek Marvel uvideo da ono što funkcioniše u stripovima, a to su spajanje različitih svetova i udruživanje likova, može da se postigne i u filmskim adaptacijama.

To im je donelo ogromnu zaradu, brojne fanove i naklonost kritičara, iako su Marvelovi heroji bili manje poznati od rivalskog izdavača stripova DC Comics, ali su učinili Iron Man, Captain America, Thor, Hulk i njihov tim The Avengers opšte poznatim imenima. Sa druge strane, Marvelu se može zameriti to što sad sve više studija se okreće franšizama, gde nijedan film ne može da stoji sam za sebe, nego je samo uvod u sledeći nastavak, pa tako u nedogled dok god novac sa bioskopskih blagajna pristiže.

Kada su u pitanju superheroji, većina ljudi su fanovi Marvela, ali ja lično više volim DC Comics, i njihove junake: Superman, Batman, Flash, Wonder Woman… Svet stripske kuće DC Comics je dosta mračniji, dok je Marvel više „šaren“, i to se ogleda i u filmovima. Marvelove filmove krase duhoviti momenti pomešani sa akcijom, dok se DC-jevim filmovima zamera to što su puni nasilja i mračni, iako je i sama estetika stripova takva.

Iako smo imali već brojne adaptacije Supermana i Batmana (od kojih je najbolja trilogija Dark Knight od Christophera Nolana), DC Comics je odlučio da ih restartuje i nakon nekoliko samostalnih filmova ih spoji u zajednički Justice League, koji nas takođe očekuje ove godine. Prvi je bio Man Of Steel (2013), po meni odličan i ozbiljniji Superman za novo doba. Nakon toga usledili su Batman V. Superman (2016) gde se dva kultna heroja sukobe da bi na kraju sarađivali zajedno, i taj film nije bio toliko dobar; kao i Suicide Squad (2016) o timu antiheroja odnosno zlikovaca iz stripova, poput Harley Quinn Jokera.

Režiser tih filmova, Zack Snyder je pre njih uradio takođe odličnu strip adaptaciju Watchmen (2009), mada je i ona naišla na brojne negativne kritike, iako je po meni jedan od najboljih savremenih superherojskih blokbastera. Batman V Superman i Suicide Squad ostvarili ogromnu zaradu, ali kritičari i fanovi nisu bili zadovoljni, pa se DC našao u problemu kako nastaviti franšizu koja mora da dovede do Justice League. Na scenu stupa Wonder Woman, koja je preokrenula DC filmove u pravom smeru.

Radnja prati Dianu Prince, koju smo upoznali u Batman V Superman. U tom filmu, ona je pokušala da se domogne stare fotografije iz Prvog Svetskog rata na kojoj je ona, a koja je u posedstvu Brucea Wayna odnosno Batmana. Na početku ovog filma, Diana u Parizu dobija fotografiju od Brucea, i priseća se kako je slika nastala. Naime, Diana je amazonska princeza sa ostrva Themyscira, koje je Bog Zevs sakrio da ih zaštiti od ljudi i boga rata Aresa. Žene-ratnice sa ostrva žive u miru i harmoniji, ali uvek treniraju i vežbaju u slučaju sledećeg napada. Kada američki pilot Steve Trevor padne na ostrvo bežeći od nemačkih vojnika, Diana je ubeđena da iza Svetskog rata stoji Ares i odlučuje da ode sa Steveom u London i zaustavi ga.

Prva dobra stvar u filmu jeste vreme u koje je smešten, i ta epoha je verno dočarana. Ovo je prvi visokobudžetni film o Wonder Woman, i njen takozvani origin story, odnosno priča o tome kako je Diana postala Wonder Woman. Zato je odlično što pratimo njen početak i prvi susret sa civilizacijom. Zatim, efekti su odlični, naročito u prvoj trećini filma koja se odvija na rajskom ostrvu Themyscira, koje krase plaže, šume, i zamkovi na vodopadima. Oduvek sam voleo grčku mitologiju, i iako je ovde dosta toga promenjeno, scene Dianinog Amazonskog porekla su jako važne za dalji razvoj njenog lika.

Izraelska manekenka i glumica Gal Gadot koja tumački Dianu i Wonder Woman je sjajna, s obzirom da joj je ovo prva glavna uloga u velikom blokbasteru (a tumačila je i sporedni lik u nekoliko delova Fast & Furious franšize). Ona nam pokazuje Dianu kao ponekad nesmotrenu, uvek iskrenu i radoznalu, ali nikad naivnu, i fasciniranu ljudima i svetom van ostrva, iako ga zatiče u haosu rata. Takođe, ona zna da je prikaže i kao opasnu ratnicu, i briljira u akcionim scenama kada je konačno vidimo u borbi i po prvi put u kostimu Wonder Woman.

Gal Gadot i Chris Pine koji igra Stevea Trevora imaju neverovatnu hemiju, i jedan su od najuverljivijih parova kada su skorašnji blokbasteri u pitanju. Između njih varnice prosto lete sa ekrana, i s toga je još tužnije što pretpostavljamo da njihova ljubavna priča ne može imati srećan kraj – jer je Diana besmrtna, a Steve smrtnik. I ostatak glumačke postave je odličan, što ne čudi kada su u pitanju filmovi iz radionice DC Comicsa, a izdvojio bih kratku, ali efektivnu ulogu Robin Wright kao Dianinu tetku i mentorku, legendarnu amazonsku ratnicu Antiope.

Ono što se zameralo prethodnim filmovima, da im fali boje i humora, ovde ima u sasvim dovoljnoj meri da zadovolji i fanove Marvela, ali ipak zadržava i dozu prepoznatljive mračne strane. Humor se ogleda pre svega u Dianinim reakcijama na savremeni svet (tj. svet iz perioda Prvog Svetskog rata), i sporednim likovima Steveovih kolega – arapskog glumca i špijuna, koji veruje da je veliki zavodnik; večito pijanog škotskog strelca; i Indijanca krijumčara, koji se nalaze sa Dianom na slici koju je dobila od Brucea. Režiserka Patty Jenkins nije htela da kopira stil Zacka Snydera, već je unela nešto svoje, i dala Wonder Woman mogućnost da bude uvod u Justice League, ali i da stoji samostalno.

Wonder Woman, prva visokobudžetna adaptacija kultne strip heroine, ima naklonost kritičara i gledalaca, i ruši rekorde gledanosti širom sveta. Iako film ima ponekih mana kao što su predvidljivost (koju opet moramo očekivati u superherojskim filmovima), akcija, efekti, sama priča koja je nosi dosta savremenu feminističku poruku iako je radnja smeštena u prošlost, i neverovatna hemija između dvoje glavnih glumaca, čine ga vrednim gledanja i daju nam možda prvi odličan superherojski blokbaster gde ispred i iza kamere imamo žene.

Riverdale (CW, 2017)

MV5BNTkzOTA4ODE3Nl5BMl5BanBnXkFtZTgwODIzMTQzMTI@._V1_SY1000_CR0,0,818,1000_AL_

Serija Riverdale je bazirana na kultnom američkom stripu namenjenom tinejdžerskom uzrastu nazvanom po titularnom junaku Archie, i strip u kontinuitetu izlazi od 1941. godine. Strip je poznat po idiličnom prikazu života u malom gradiću, dok je serija potpuno drugačija i više crpi uticaje iz noir filmova, gotičkih horora i tinejdžerskih komedija.

Najpoznatija priča u stripu jeste ljubavni trougao između Archieja, i Betty i Veronice, koje predstavljaju arhetipske likove „dobre devojke iz komšiluka“ i „razmažene bogatašice“. Toga ima i u seriji, ali je veći fokus na misteriji ubistva, dok se tinejdžerska drama više događa u pozadini. Sve počinje kada se blizanci iz uticajne i bogate porodice BlossomCheryl Jason, upute na reku, a samo se Cheryl vrati. Ubrzo je nađen Jasonov leš u reci sa ranom od metka, i idilični mir gradića Riverdale je zauvek narušen.

Na scenu izlaze dugo čuvane porodične tajne, problemi sa drogom u opasnom delu grada kojim vlada banda bajkera, i shvatamo da glavni tinejdžerski likovi nisu ni upola disfunkcionalni kao njihovi roditelji. Archie je igrač američkog fudbala, muzičar i standardni dobri dečko iz kraja, ali i možda najmanje zanimljiv lik u seriji. Zato je dobro što je fokus serije više na samom gradu, nego na njegovom liku. Tu je i Betty, koja je zaljubljena u Archieja, ali njemu pažnju privlači nova učenica Veronica, koja se doselila nakon bankrota i hapšenja njenog oca. Archijev najbolji prijatelj je Jughead, hipster i novinar, koji počinje da piše o Jasonovom ubistvu. Iako su u početku likovi arhetipovi klasični za ovakve serije, svako od njih će se razviti i otkriti nove nijanse, naročito Betty i Veronica, koje se sprijatelje i shvate da nije vredno da ratuju zarad nekog dečka.

Kanal CW na kome se serija emituje je svojim sadržajem okrenut ka mlađoj publici, i slavu su postigli guilty pleasure serijama poput Gossip Girl The Vampire Diaries, da bi se sada bazirali na stripove. CW je možda najuzbudljivija nacionalna, američka mreža jer često rizikuju kada su u pitanju serije i ne boje se da se igraju u raznim žanrovima, počev od superheroja (Flash, Arrow, Legends Of Tomorrow, Supergirl), kvazi-istorijske drame (Reign), komedije-telenovele (Jane The Virgin), mjuzikla (Crazy Ex-Girlfriend), pa sve do dugovečnog Supernaturala koji ulazi u čak 13. sezonu i predstojećeg rimejka čuvene sapunice iz ’80ih Dinastije.

Ono što čini Riverdale neverovatno zabavnom serijom jeste to što su svesni toga da smo ovakve likove i priču videli gomilu puta, i obrađuju je kroz dozu crnog humora i dovitljivih opaski. Likovi imaju reference na čuvena dela pop-kulture, koja variraju od tinejdžerskih detektivki Nancy Drew Veronice Mars, filmova poput The Breakfast Club i Hičkokovih misterija, pa do poznatih ličnosti od kultnog pisca Trumana Capotea do glumca poznatog po stonerskim komedijama Setha Rogena.

Da se Riverdale ne boji da zađe u mračne delove ljudske psihe, vidimo u omažima noir i gotičkim filmovima, pa imamo plavušu u opasnosti poput onih iz Hičkokovih filmova (Betty), femme fatales (Veronica i Cheryl), dilere droge i bandu bajkera, zlokobnu vilu Blossomovih čiji blizanci Cheryl i Jason imaju uvrnuti, skoro incestuozan odnos, i gradić pun tajni koje se kriju iza vrata savršeno uređenih domova. Sa druge strane, svaki mračni momenat je presečen samosvesnim humorom ili muzičkim nastupom Archieja ili lokalnog banda Josie And The Pussycats. U svakoj epizodi likovi će organizovati barem jednu žurku ili zabavu, gde će se odigravati ljubavne drame ili razotkrivanje novih misterija. Riverdale ne želi da bude realističan prikaz tinejdžerskog života (poput Netflixovog ovogodišnjeg hita 13 Reasons Why ili norveške serije Skam), već zabavni i ludi miks sapunice i misterije. Ovakve serije često propadnu u svojoj drugoj sezoni kada se misterije razreše i izgube na novini, ali za sada su likovi dovoljno zanimljivi da želimo da pratimo njihove avanture i dalje.

Feud (FX, 2017)

MV5BMjA2ODdhY2YtNDAzZi00MDQ5LTljZmYtMjcyZmJiY2YxOWE1L2ltYWdlXkEyXkFqcGdeQXVyNjY5NjM5MjA@._V1_SY1000_CR0,0,685,1000_AL_Kada su u pitanju serije Ryana Murphya on je svakako jedan od najuticajnijih američkih scenarista i režisera danas. On stoji iza serija koje variraju u žanru, poput crnohumorne drame o plastičnim hirurzima Nip/Tuck, tinejdžerskog mjuzikla Glee, antologija horora American Horror Story i krimića American Crime Story, i horor-komedije Scream Queens. Ono što je zajedničko njegovim serijama jeste velika doza takozvanog campa, estetike koja se zasniva na lošem ukusu, ali su mu dela ipak visokog kvaliteta kada je u pitanju produkcija, gluma i imena koja stoje iza i ispred kamera.

Svaka njegova serija je do sada u prvoj sezoni bila ogromni uspeh, da bi ljudi ubrzo izgubili interesovanje, pa je tek sa antologijom u American Horror Story, gde je svaka sezona priča za sebe, dostigao i naklonost kritičara. I serija Feud (koja se emituje na istom kanalu FX kao i American Horror Story American Crime Story) je antologija, i u svakoj sezoni će pratiti sukob između dve ličnosti iz bliže ili dalje istorije. U prvoj sezoni to su holivudske dive Bette Davis Joan Crawford, a plan za drugu sezonu je da obradi razvod kraljevskog para Charlsa Diane.

Feud prati dve zvezde zlatnog doba Holivuda koje su se, zbog godina, šovinizma i preokreta u studijskom sistemu i načina na koji se filmovi snimaju, našle sa manjim ponudama za kvalitetne uloge i slavom koja počinje da bledi. U spas im dolazi režiser Robert Aldritch (Alfred Molina) koji im nudi ulogu u svom novom filmu What Ever Happened With Baby Jane. Bette (Susan Sarandon) je hvaljena zbog svoje glume i talenta, dok je Joan (Jessica Lange) prava filmska diva i smatrana velikom zavodnicom i lepoticom svog doba. One treba da glume ulogu dve sestre, nekadašnje zvezde koje je vreme pregazilo, i sada su pune mržnje jedna prema drugoj dok dane provode u zapuštenoj, gotičkoj vili, koja je kao i one izgubila nekadašnji sjaj.

Paralele između uloga koje treba da tumače i glumica su prilično jasne, i Bette i Joan odluče da budu prijateljski naklonjene jedna prema drugoj tokom snimanja, ali je sudbina imala drugačiji plan. Ubrzo, svaka postaje ubeđena da je veća zvezda od svoje koleginice, počinju da ratuju kako na setu, tako i van, a tabloidi i javnost su gladni tračeva izu kulisa. I sam režiser Aldritch je podstaknut da izaziva i nastavi sukob između njih od strane vlasnika studija Jacka L. Warnera (Stanley Tucci), a nimalo ne pomaže i kolumnistkinja trač magazina Hedda Hopper (Judy Davis).

Tu su još i Betteina kćerka B. D. Merill (Kiernan Shipka) sa kojom je Bette takođe često u sukobu (i koja će kasnije kao i Joanina usvojena kćerka napisati memoare o fizičkim, emotivnim i psihičkim zlostavljanjima koja su trpele od svojih majki, čija je verodostojnost dovođena u pitanje); Mamacita (Jackie Hoffman), Joanina verna kućna pomoćnica i možda jedini pravi prijatelj; i Olivia de Havilland (Catherine Zeta-Jones), Betteina prijateljica, takođe holivudska zvezda. Glumački ansambl je veoma jak, i sačinjen od A-liste, što ne čudi kada su u pitanju dela Ryana Murphya.

Nakon mučnog snimanja, film o Baby Jane postaje hit i publika postaje željna gotičkih, horor filmova u kojima su dve žene u tumačenju diva u sukobu, i stvara se novi podžanr naziva psycho-biddy ili hagsploitation. Vrhunac serije je peta epizoda kada se održava famozna dodela Oskara 1963. kada je sukob između Bette i Joan dostigao vrhunac. Naime, samo je Bette bila nominovana, pa se Joan i Hedda udruže i lobiraju da neka druga glumica osvoji nagradu. Oskara je umesto Bette dobila Anne Bancroft, koju je Joan ubedila da se ne pojavi na ceremoniji, i Joan (kose obojene u srebrno i haljine iste boje) stupa na scenu u njeno ime, dok Bette slomljena gleda iz pozadine.

Tu se sukob između Bette i Joan nije završio. Iako je Baby Jane hit, nove uloge ne pristižu, pa se dve žene i Aldritch okupe na snimanju novog filma Hush… Hush, Sweet Charlotte. Dolazi do nove drame, i Bette (koja je započela aferu sa Aldritchom) ubeđuje režisera da zameni Joan njenom prijateljicom Oliviom de Havilland. Možda najtužnija scena jeste u pretposlednjoj, sedmoj epizodi kada se Bette i Joan sretnu, i Bette pita Joan kako je to biti najlepša žena na svetu, a Joan odgovori „nedovoljno“. Kada Joan pita Bette kakav je osećaj biti najtalentovanija žena na svetu, Bette ima isti odgovor. One se razilaze, i tu vidimo da su obe želele i žudele za onim što je druga imala, ali i to nije bilo dosta da ih učini srećnima.

Obe su imale tragičnu sudbinu, naročito Joan čiju je mladost obeležilo seksualno zlostavljanje, a obe iza sebe imaju nekoliko neuspešnih brakova, loš odnos sa decom, i niz zaboravljivih uloga nakon što su ponude za hitove prestale da se nižu. Poslednja, osma epizoda nosi naziv „You Mean All This Time We Could Have Been Friends?“, što je replika kojom se film Baby Jane završava kada dve sestre shvate da imaju više sličnosti, nego razlike. I Bette i Joan, da nisu bile opsednute slavom, su imale više sličnosti nego što su želele da priznaju, i to ih je možda koštalo životnog prijateljstva, i umesto toga su imale doživotni rivalitet.

Feud pokazuje da je stvarnost često čudnija od fikcije. Odlična gluma Susan Sarandon i Jessice Lange nam pokazuje ranjivost koja se krila iza zvezdanog sjaja holivudskih diva Bette David i Joan Crawford. Obe žene su želju za tim da budu voljene zamenile lažnom slavom, koja ih je dovela do neprijateljstva. Ipak, njihov talenat ih je učinio nezaboravnim legendama zlatnog doba Holivuda, koje su nažalost za svoj propast krive i same, koliko i ta filmska fabrika snova.

Alien: Covenant (2017)

MV5BNzI5MzM3MzkxNF5BMl5BanBnXkFtZTgwOTkyMjI4MTI@._V1_SY1000_CR0,0,673,1000_AL_Kada se spomene žanr naučne-fantastike i horora, nijedna lista najboljih i najuticajnijih filmova ne može proći bez originalnog Aliena iz 1979. Serijal koji traje već skoro četiri decenije ima tri direktna nastavka, dva spoja sa franšizom Predator, i za sada dva prequela, Prometheus (2012) i ovogodišnji Alien: Covenant.

Iako se svaki deo Aliena može opisati jednostavnom premisom „posadu svemirskog broda teroriše vanzemaljac“, Covenant nam nudi uvod u veću mitologiju o nastanku vanzemaljaca Xenomorpha i pokušava da razradi neke teme kao što su želja za stvaranjem, i nastankom i opstankom vrste. Iako čini ono što se uglavnom zamera nastavcima čija je radnja smeštena pre originala, a to je da previše objašnjava pozadinsku priču, film uspeva čak i da retroaktivno učini Prometheus boljim filmom, koji nam je obećao neke odgovore o široj mitologiji ovog serijala, a nismo ih videli.

Film otvara odlična scena u kojoj android David (Michael Fassbender), kojeg smo upoznali u Prometheusu, razgovara sa svojim tvorcem, naučnik Peterom Weylandom. Oni se nalaze u futurističkoj prostoriji sa pogledom na prirodu, dok je pored njih statua Mikelanđelovog Davida i klavir, i razgovaraju o tome kako je David, iako robot, savršeniji od ljudskog bića Weylanda, ali da nikad neće moći da stvara život kao što ljudi mogu. Sa druge strane, David zna svog tvorca, dok Weyland i ostali ljudi svog ne znaju, i uvek za njim tragaju.

Kroz ovaj kratki dijalog vidimo da će Covenant da se bavi nekim temama o potrazi za Bogom i odnosu tehnologije i biologije, prirodnog i veštačkog, što su već teme kojima se režiser Ridley Scott bavio i u distopijskom SF klasiku Blade Runner (1982). Radnja se ubrzo prebacuje na posadu svemirskog broda koja se budi iz stanja hibernacije, nakon nezgode koja ih je koštala nekoliko članova posade. Taj brod prevozi koloniju do naseljive planete i moraju da nastave dalje uprkos gubitku, a uskoro primaju signal sa nepoznate planete koja takođe može biti naseljiva i odlučuju da je posete.

Među posadom je i android Walter (takođe Fassbender), koji nakon što se neki od članova zaraze i budu ubijeni od strane vanzemaljca, pronađe Davida, jedinog preživelog iz Prometheusa. David je počeo da stvara i odgaja Xenomorphe, a za to mu trebaju ljudi kako bi završio svoj plan. David želi da bude Bog, i spreman je na sve da to ostvari, a Walter pokušava da zaštiti članove svoje posade jer je tako programiran. Tu se razvija borba između odgovornosti i slobodne volje, i želje za stvaranjem i uništenjem, pri čemu David i Walter predstavljaju dve suprotnosti tog dualiteta.

Na početku, radnja se malo razvlači dok ne stignu na Davidovu planetu-mauzolej, i od tada ne staje. Ono što naročito podiže utisak o filmu jeste dvostruka uloga Michaela Fassbendera, koji tumači slične, a opet polarno različite likove. Kao David, on je apsolutno jeziv, i scena u kojoj David uči Waltera da svira flautu kako bi mu pokazao čari stvaranja muzike, i na neki način ga zavodi, jeste napeta i puna tenzije. Ostatak posade su skupina prilično zaboravljivih i tek pomalo razrađenih likova, koji su tu da popune broj žrtava, a glavna junakinja nije ni prineti originalnoj heroini Ripley i svi su zasenjeni Fassbenderom.

Kada uzmemo u obzir da je Alien: Covenant šesti film u serijalu, i da smo imali brojne imitatore (kao i ovogodišnji Life), vidimo da ova franšiza ipak ima itekako da ponudi nešto novo, i da režiser originalnog Aliena, Ridley Scott, i dalje ima u sebi ideje kuda želi da vodi ovu priču i razradi mitologiju impresivnog sveta koji je stvorio.

Rings (2017), Get Out (2017)

Rings predstavlja treći nastavak Američkog rimejka Japanskog horora, o video-kaseti nakon čijeg gledanja sledi poziv da ćeš umreti za sedam dana, i duhu devojčice koja izlazi iz TV-a da ispuni tu kletvu. Prilično banalan primer kletve, tipične za uvrnuti Japan, ipak je uspela da neobičnu radnju učini poznatom i onima koji nikad nisu gledali ovaj serijal, ali i da nam ponudi prilično dobar rimejk iz Holivuda.

Razlog zašto je rimejk iz 2002. bio dobar je glavna uloga sjajne Naomi Watts kao novinarke koja istražuje kletvu;  misteriozna priča kakvu nismo imali prilike da vidimo u Američkim hororima pre opsesije Japanskim hororima i brojnim lošijim rimejcima; i nekoliko zaista jezivih i napetih scena. Nažalost, već u nastavku iz 2005. su previše razjasnili misteriju, a u najnovijem delu nema skoro ničeg pozitivnog.

Ovaj put za glavnog lika imamo devojku, čiji je dečko odgledao kasetu, i njegovog profesora koji je od toga napravio eksperiment i traži nove ljude na koje će prenositi kletvu kako niko ne bi umro. Likovi su klasični mladi junaci u hororu, što će reći glupi i čine kardinalne greške, koji ih utom i koštaju života; ali takvi likovi su opšte prihvaćeni u ovakvim filmovima jer inače ne bi mogli da održimo priču i to prosto moramo da prihvatimo ako gledamo ovaj žanr. Najveći problem jeste što su već u drugom delu objasnilo poreklo devojčice Samare, a sada joj dodali još više pozadinske priče o njenim biološkim roditeljima – a ako nešto vredi za horor žanr to je da je manje više, odnosno da horor najbolje funkcioniše u naznakama i kad imamo misteriju.

Rings je klasičan pokušaj da se zaradi i oživi već zastarela i izumrla franšiza, ali ne može se reći da je toliko loš da ne zaslužuje za pogledati da ubijete vreme ako ste već fan serijala, dok u suprotnom ne nudi ništa novo. Sa druge strane, Get Out je najavljivan kao najbolji horor ove godine, i dovoljno je napet sa odličnom i aktuelnom pričom da je svakako vredan gledanja i vaše pažnje.

Get Out prati mladog Afro-Amerikanca Andrea, koji odlazi da upozna roditelje svoje devojke, belkinje Rose. Andre i Rose su tek na početku veze, ali imaju sjajnu hemiju i vidi se da se vole. Ipak, Andre je nervozan kako će Roseini roditelji prihvatiti što joj je dečko crnac, iako ga ona ubeđuje da to apsolutno nije problem. I zaista kada stignu u njen porodični dom, Roseini roditelji su pripadnici visoke klase i intelektualci, koji su politički korektni i prihvataju Andrea sa humorom i ljubaznošću.

Da nešto tu nije u redu, Andre počinje da sumnja kad upozna porodičnu služavku i baštovana, takođe Afro-Amerikance, koji se ponašaju čudno, a sama porodica je i suviše prihvatljiva, i Andre se pita da li je to samo njegova paranoja ili tu zaista ima nečega. Način na koji film diže tenziju i Andreovu paranoju je odličan, da se i mi sami pitamo da li je sve u njegovoj glavi, počev od sitnica kao njegovog mobilnog koji neko stalno isključuje sa punjača, do majke njegove devojka koja želi da ga hipnotiše i sazna više o njegovom detinjstvu, pa do naizgled smešnih primera kada jedna rodjaka upita Rose pred Andreom da li je istina šta pričaju o crncima i njihovoj polnoj obdarenosti.

Uskoro stvari postaju toliko uvrnute da Andre shvata da nije ništa umislio, ali postavlja se pitanje da li je prekasno da izvuče živu glavu. Jedan od razloga zašto je Get Out kritički hvaljen i prihvaćen od publike jeste tema o mestu Afro-Amerikanaca u savremenoj Americi, koja iako sebe smata primerom demokratije i političke korektnosti, ima i dalje puno rasizma, nasilja, predrasuda i neprihvatanja između rasa. Ovo je režiserski debi Jordana Peelea, inače poznatog komičara, za kog se vidi da je poznavaoc i ljubitelj klasičnih horora, a sam je rekao da je iz sopstvenog iskustva crpeo osećaj neprihvaćenosti koju Afro-Amerikanci osećaju u pretežno belačkom okruženju.

Politički korektna poruka i tema rasizma koja se provlači kroz Get Out čini ovaj film veoma relevantnim, ali je takođe i veoma zabavan, na momente crno humoran (no pun intended), i odličan primer horora koji, i bez jezivih i krvavih scena, tenziju i napetost diže kroz osećaj paranoje, misterije i kvalitetne glume.

Žuta kabanica (Đorđe Bajić)

18134656

Srpska savremena književnost nema bogatu tradiciju misterija i trilera, iako je naša zemlja bogata materijalom za takvu vrstu romana. Možda je ljudima dosta kriminala i zločina o kom svakodnevno čitaju u crnoj hronici, pa zato uređene zemlje poput Švedske, Norveške i Danske dominiraju u tom žanru, jer su daleko od njihove realnosti. Ipak, pisac Đorđe Bajić je odlučio da napiše klasičan detektivski triler, smešten u Beograd, po uzoru na moderne američke i skandinavske krimi romane.

Radnja počinje ubistvom studenta koji je brutalno pretučen nakon što se vraćao kući od devojke. Beograđanka Dafina se ubrzo useljava u stan u kome je ubijeni mladić živeo, ali ona ima skrivene motive: naime, njena sestra je umrla u toj zgradi kada je pala kroz prozor. Iako je policija njenu smrt okarakterisala kao nesrećni slučaj, Dafina sumnja da se tu krije ubistvo, i da je ubijeni dečko sledeće žrtva ubice njene sestre.

Dafini pomaže i suprug njene pokojne sestre Mirjane, Boris – nekada ugledni advokat koji je nakon ženine smrti propao psihički i fizički, a tu je i čitava plejada sporednih likova, od kojih svako krije neku tajnu i može biti potencijalni ubica. Prilično je neobično čitati triler sa likovima koje svakako poznajemo u našem okruženju – od radoznalih komšinica koje znaju sve tračeve, do naizgled savršenih porodica koje su drugačije iza zatvorenih vrata, pa do mladih devojaka koje žele da na lak način dođu do slave i novca, i propalih umetnika. Pisac je kroz priču upleo obične ljude koje jedva sastavljaju kraj sa krajem i bave se banalnim životima drugih; bogati građanski deo društva pun licemerstva; i svet kriminala i lakih devojaka, zavijen u svet kiča i turbo-folka po kojem je noćni život Beograda poznat.

Jedan od važnih elemenata priče je i propala zgrada u ulici Drage Mašin, u kojoj se najveći deo radnje događa, i sudbine njenih stanara iz svih društvenih slojeva. Na taj način je dao omaž Hičkoku i njegovom Prozoru u dvorište i delima Agate Kristi, gde se zločin događa u zatvorenoj prostoriji sa ograničenim brojem osumnjičenih likova.

Tu je i sporedni lik inspektora Nikole Limana, koji ima malu ulogu u razrešenju samog zločina, ali je klasični predstavnik zakona kakvog imamo u okakvim delima. Njegov lik se pojavljuje i u nastavku Jedno đubre manje, tako da je u planu trilogija koja će pratiti inspektora Limana i različite slučajeve koje rešava. U Žutoj kabanici fokus je ipak na običnim ljudima, Dafini i Borisu, koji žele da otkriju ko je krivac za smrt najvažnije osobe u njihovom životu.

Žuta kabanica ne nudi ništa novo, što već nismo videli u sličnim detektivskim pričama, i ne prevazilazi okvire žanra, ali vidi se da je pisac veliki poznanik trilera pod čijim uticajem piše, i uspeva da smesti intrigantnu misteriju u do sada ne baš iskorišćeni srpski milje, koji služi kao sjajna pozadina za zločin i priču o našem mentalitetu i društvu.

Contratiempo (2016)

MV5BOTEwYTkzMTMtODEzNC00YWM2LTgxNDMtZWNkNTQzNDVjMWQ2L2ltYWdlL2ltYWdlXkEyXkFqcGdeQXVyMDY4NTQ1MA@@._V1_SY1000_CR0,0,703,1000_AL_

Kada su u pitanju kvalitetne misterije i krimi trileri, možemo ih pronaći u svetskoj kinematografiji, s tim da u okvirima žanra vode Koreja i Španija. Naročito u španskoj kinematografiji, imamo primere odličnih filmova kao što su Sleep Tight (Mientras Duermes, 2011), The Hidden Face (La Cara Oculta, 2011), The Body (El Cuerpo, 2012), Marshland (La Isla Minima, 2014), i skorašnji Contratiempo ili u prevodu The Invisible Guest.

Radnja prati mladog biznismena Adriana, dok čeka advokaticu kojoj će ispričati sve detalje o tome kako je optužen za ubistvo ljubavnice, i spremiti se za suđenje. Naime, Adrian i njegova ljubavnica Laura su bili u hotelskoj sobi kada je, po Adrianovoj priči, njega neko napao i onesvestio, a Laura je završila ubijena. S obzirom da u sobi nije nikog bilo sem njih, a policija je naišla na zaključana vrata i prozore, Adrian je jasan krivac.

Iako ova misterija već deluje dovoljno zanimljivo, i može da održi film, radnja ide i dublje, i pratimo Adriana i Lauru pre njenog ubistva, kada su izazvali saobraćajnu nezgodu u kojoj je poginuo mladić. Pošto se nesreća dogodila u šumi i nije bilo nikoga, oni odlučuju da zataškaju sve, i reše se auta i leša u jezeru. Ipak, neko ih je ipak video i počinje da ih ucenjuje. Adrian i Laura moraju da odnesu novac u zabačeni hotel zavejan snegom kako bi se rešili svedoka, ni ne sluteći da će se tamo dogoditi Laurino ubistvo.

Možda opis radnje deluje kao prevliki spoiler, ali ovo je samo početak i film obiluje preokretima, tako da se ne može opisati u jednoj rečenici. I pored toga što je zaplet pun intrige i misterije, ovo je jedan jednostavno snimljen film, gde se nisu bavili nepotrebnim podzapletima, već je fokus na tome da se efektivno ispriča kvalitetna priča u malo više od sat i po vremena. Contratiempo je definitivno primer odličnog staromodnog, a opet savremenog trilera, gde fokus nije na bombastičnoj akciji, već na svedenoj, sjajnoj glumi i napetoj misteriji. Sve je podređeno tome da se ispriča kvalitetna priča, koja će vam držati pažnju tokom celog trajanja, a preokreti u završnici će vam ostaviti film u pamćenju i nakon gledanja.

The Fate Of The Furious (2017)

MV5BMjMxODI2NDM5Nl5BMl5BanBnXkFtZTgwNjgzOTk1MTI@._V1_SY1000_CR0,0,631,1000_AL_

Filmske franšize vladaju Holivudom, a serijal Fast & Furious je jedna od najneobičnijih u smislu da nikad nije zamišljena kao serijal od više filmova, ali je ipak uspela da kroz osam filmova razradi komplikovanu mitologiju, zanimljive likove koje tumače poznata imena, i svet u kome se svaki problem može rešiti vrlo brzom vožnjom i kul automobilima. Ipak, osmi nastavak pokazuje da se polako ponavljaju i da ovaj serijal izgleda sve više ostaje bez gasa (pun intended).

Prvi film je pratio mladog policajca Briana (Paul Walker) koji se ubacuje na tajni zadatak u svet ilegalnih auto trka, i sprijatelji se sa profesionalnim trkačem Domom (Vin Diesel). Upravo je njihovo prijateljstvo činilo osnovu serijala, pa se drugi i treći deo u kome se ne pojavljuju zajedno može posmatrati kao spin-of, gde u drugom delu pratimo Briana na sledećem tajnom zadatku u Majamiju, a treći deo je smešten u Tokio sa novim likovima, i kratkom ulogom Vina Diesela u poslednjoj sceni. Tek je sa četvrtim nastavkom u kome se Brian i Dom ponovo udružuju serijal počeo da liči na onaj kakav danas poznajemo, a status globalnog hita je doživeo dolaskom akcionih zvezda Dwayna ‘The Rock’ Johnsona u petom, i Jasona Stathama u sedmom delu.

Fokus priče je oduvek bio na automobilima, s tim što je nakon prva tri filma, prestao da se bavi auto trkama, a glavni likovi su postali deo antiterorističke jedinice, koja se bori protiv kriminalaca širom sveta. Upravo je ta promena dovela do nove popularnosti serijala, gde imamo estetiku klasičnog špijunskog filma (poput Mission: Impossible ili James Bonda), sa mnogo akcije, tajnih zadataka, brzih automobila i spašavanja sveta. Svaki nastavak se događao u različitom delu sveta, pa smo imali priliku da vidimo razne egzotične lokacije, kao što su Los Anđeles, Majami, Tokio, Meksiko, Rio, London, Abu Dabi, i u osmom nastavku Njujork, Havana i Rusija.

Takođe važan je i element porodice, koju su sačinili Dom, Brian i njihovi prijatelji. Brian se oženio Domovom sestrom Miom, a tu su i likovi iz ostalih filmova koji su postali članovi njihove „porodice“, uvek spremni da zaštite i umru za svoje prijatelje i svet ako je to potrebno. Skoro svaki film se završi sa njihovim okupljanjem za Domovom trpezom, i iako ume da deluje pomalo patetično, Domova filozofija da je porodica na prvom mestu i poverenje koje imaju jedni u druge je osnova svega.

Upravo zato je sedmi deo, nakon tragične i pomalo ironične smrti Paula Walkera u saobraćajnoj nesreći, predstavljao savršenu završnicu za ovu franšizu. Ekipe iza i ispred kamere nisu želeli da ubiju njegov lik, već se Brian povukao iz svega kako bi njegova supruga i dete bili bezbedni. Finalna scena sedmog dela, u kome se Dom i Brian poslednji put trkaju zajedno, pa im se putevi razilaze je odlična i emotivna, jer su Vin Diesel i Paul Walker bili prijatelji, kao i njihovi likovi.

Ipak, finansijski uspeh serijala je zahtevao nove nastavke, pa tako imamo osmi deo, u kome je Dom primoran da se okrene protiv svoje porodice, jer ga misteriozna hakerka (Charlize Theron) ucenjuje. Ostatak ekipe zna da ih Dom nikada ne bi izdao, pa odlučuju da ga spase, i moraju da se udruže sa svojim nekadašnjim neprijateljima u tome. Akcione scene su kao i uvek odlične, ali nakon nezaboravnih scena poput pljačke i vožnje sefa po ulicama Ria, ili uletanja automobila iz zgrade u zgradu nebodera Abu Dabija,  i iskakanja auta sa padobranom iz aviona, teško ih je nadmašiti, pa su primorani da odu u preterivanje. Ako ste mislili da je scena u kome se auto trka sa avionom na pisti za sletanje kul, šta kažete na trku auta sa podmorinicom kroz zaleđene predele Rusije?

Fate Of The Furious ne pokušava da bude realan film, i fanovi serijala znaju šta mogu da očekuju od novog nastavka – egzotične lokacije, poznata lica i brzu akciju, ali preterivanje i ponavljanje postaju zamorni jer smo sve najbolje što ovaj serijal nudi videli u prethodnim delovima. Charlize Theron je protraćena kao negativac i prava je šteta što je nismo videli iza volana, s obzirom na to koliko je odlična bila kao Furiosa u Mad Max: Fury Road, ali gluma nikad nije bila jedan od jačih aspekata ovih filmova. Fate Of The Furious nudi solidnu zabavu, ukoliko ste spremni da na dva sata isključite mozak, i samo uživate u brzoj vožnji.

13 Reasons Why (Netflix, 2017)

MV5BYTFmNzRlNWYtMmFmNi00ZTFiLWJhODgtOGM5ODQ5NTgxZWUwL2ltYWdlXkEyXkFqcGdeQXVyMTExNDQ2MTI@._V1_SY1000_CR0,0,674,1000_AL_

Nova serija sa Netflixa 13 Reasons Why je bazirana na istoimenom romanu Jay Ashera, i prati tinejdžera Claya koji dobija trinaest kaseta koje je snimila Hannah Baker, devojka iz njegove škole, pre nego što se ubila. Hannah je namenila trinaest kaseta za osobe koje su, svaka na svoj način, doprinele tome da odluči da okonča svoj život. Clay je jedna od osoba na kaseti, i kada presluša, sve što treba da uradi jeste da ih pošalje sledećem na listi.

Iako je premisa priče pomalo preterana, knjiga i serija se bave veoma važnim temama depresije, samoubistva, vršnjačkog nasilja, seksualnosti, i raznih problema i pritisaka sa kojima se nose mladi ljudi danas. Pre gledanja serije, pročitao sam knjigu, koja mi se moram priznati, nije dopala uprkos zanimljivoj ideji, dok je serija mnogo bolja jer je uspela da više razradi likove, i jedan je od ređih primera kad je adaptacija bolja nego originalno delo po kojem je nastala.

U početku, kroz prvih nekoliko kaseta (svaka od trinaest epizoda je jedna kaseta odnosno jedan lik kome se Hannah obraća dok Clay sluša) vidimo da je Hannah bila žrtva vršnjačkog nasilja, koje nije bilo očigledno, već se razvilo od banalnog trača. Kako priča napreduje, Hannah sve više gubi kontrolu, i od prihvaćene, popularne osobe u školi postaje izolovana i oseća da se svi okreću protiv nje. Hannah iz knjige mi je delovala kao manipulatorka uprkos tome što je žrtva, koja želi da drugi pate, dok je Hannah iz serije snimila kasete ne da povredi druge, već da bi drugi razumeli kako su povredili nju i da ne ponove to sa nekim novim.

U seriji kroz flešbekove vidimo načine na koji su je ljudi izdali, i mlada glumica Katherine Langford, kojoj je ovo prva uloga, kao Hannah je prosto odlična, bilo na početku kada je vidimo kao veselu, normalnu devojku, ili kada loše stvari krenu da joj se događaju, pa do finalnog očaja kada ne vidi drugi izlaz sem samoubistva. Ostali glumci koji igraju tinejdžere su sjajni i kada vidimo njihovu stranu priče, shvatimo da nisu svi namerno povredili Hannah, već su samo zbunjeni mladi ljudi koji su pravili glupe greške, dok za neke i ono što su uradili zaista ne postoji iskupljenje. Ono čega u knjizi nema, a u seriji je bitno jesu roditelji od Hannah i način na koji se nose sa gubitkom kćerke, i bol koji osećaju jer nisu uspeli da prepoznaju znake da nešto nije u redu.

Dok neki likovi pokušavaju da ignorišu njenu smrt i nastave dalje, Clay odluči da preuzme stvari u svoje ruke i u Hannahino ime natera krivce da se suoče sa tim šta su uradili, ne shvatajući da sam sve više tone u depresiju. Za razliku od knjige gde su Clay i Hannah bili samo poznanici koji su radili zajedno u bioskopu, Clay i Hannah iz serije su bili prijatelji, ali pošto je mlad i stidljiv Clay nije znao kako da izjavi ljubav prema njoj i možda joj se nađe upravo u momentima kada je bila najranjivija i trebao joj je neko. Takođe Clay sam shvata da je prečesto verovao glasinama koje kruže po školi o nekome, umesto da sam donese procenu i veruje u osobu koju poznaje, ne obazirući se na tračeve.

Većini tinejdžera najvažnije je biti prihvaćen, dok u isto vreme žele da budu nezavisni i odrasli. Svi se fokusiraju na to da je mladost najbolji period života i preveliki je pritisak na mladima (koji čak i sami sebi nameću) da najbolje moguće iskoriste to vreme. Deca i tinejdžeri znaju da budu veoma okrutni jedni prema drugima, baš u toj fazi kada su emotivno nezreli, jer je lakše glumiti nešto drugo dok ne nađeš pravog sebe, nego se otvoriti prema nekome i pokazati ranjivost.

Naročito je to veliki problem danas, kada se i uprkos modernim sredstvima komunikacije, ljudi osećaju usamljenije nego ikada. Hannah kaže da je namerno snimila svoje ispovesti na kasete, jer njeni vršnjaci stalno gledaju u telefone i žive u digitalnom svetu. Seriju upravo otvara momenat kada se neke devojke slikaju ispred ormarića u školi koji je bio Hannahin, i iako je nisu ni poznavale glume da im je žao, dok samo razmišljaju koliko će lajkova pokupiti na račun mrtve devojke i koji filter je najefektniji. Upravo je vršnjačko nasilje prema Hannah uzelo maha preko interneta, i svi dele slike i komentare o njenoj reputaciji bez ikakvog osnova. Za roditelje i nastavnike je još teže da otkriju šta se dešava jer svo maltretiranje se odvija u digitalnom svetu, dok posledice ima u realnosti, i ne shvataju da naizgled bezazleni komentari, laži i tračevi povređuju pravu osobu, a ne tek tamo neku ličnost koju ne poznaješ i viđaš u školi u prolazu.

Pisac Jay Asher je u jednom intervjuu rekao da je prvobitno plan bio da Hannah preživi, ali da je shvatio da nažalost u životu nemamo priliku za drugu šansu i da kada mlada osoba odluči da sebi oduzme život nema nazad, kako za nju, tako i za one koji nisu uspeli da joj pomognu. Teme vršnjačkog nasilja i depresije čine ovu seriju aktuelnom, kada samo pogledamo razne primere svega šta se dešava i po našim školama. To nije samo problem nekog drugog pred čim zatvaramo oči, već treba da se prepoznaju znaci i nađe način da se pomogne nekome, bez ignorisanja problema. 13 Reasons Why je prva Netflixova serija namenjena tinejdžerima, koja je našla put do svoje publike kad vidimo koliko trenduje na društvenim mrežama; i jedan je od primera podžanra young adult knjiga i serija, koja na realan i brutalno iskren način govore o problemima mladih.