Riverdale: Sezona 2 (CW, 2017-2018), 13 Reasons Why: Sezona 2 (Netflix, 2018)

Kada se pojavila prošle godine, serija Riverdale je odmah privukla brojne fanove, zabavnim miksom tinejdžerske drame i misterije, koristeći uticaje iz klasičnih filmova tih žanrova. Likovi su prilično klišeizirani, ali simpatični mladi glumci uspevaju da ih učine zanimljivim. Kako se ubistvo Jasona Blossoma razrešilo u prošloj sezoni, nova misterija je pred nama – maskirani ubica je upucao Archievog oca Freda. Ubrzo, ceo gradić shvata da imaju posla sa serijskim ubicom.

Druga sezona Riverdalea je, za razliku od prve koja je imala 13 epizoda, imala 22 epizode, i radnja je prilično razvučena. Deluje kao da scenaristi nisu imali dovoljno materijala sa misterijom o serijskom ubici nazvanom Black Hood, pa su ubacili brojne podzaplete poput onog o povratku Veronicinog oca, mafijaša Hirama Lodgea, i borbe između njega i bande bajkera Southside Serpents čiji je član postao Jughead. Uz to, sada imamo dva centralna para, a to su Betty i Jugehad, koji zajedno istražuju ubistva; i Archie i Veronica, koji postaju umešani u nezakonite poslove njenih oca i majke.

I ovde smo imali neke prilično otkačene momente, poput 18. epizode „A Night To Remember“ u kojoj likovi izvode mjuzikl po motivima horor romana i filma Carrie. Ipak, iako je u prvoj sezoni bila jedna od vrlina serije što crpi uticaj iz klasičnih teen i noir filmova, u drugoj sezoni radnja često luta, likovi menjaju motivaciju i ličnost iz epizode u epizodu, a podzapleti i preokreti se ređaju jedan za drugim tako brzo da bi već u sledećoj epizodi bili zaboravljeni. Riverdale nikada nije bila realistična tinejdžerska drama, ali se nadam da će u trećoj sezoni da bude sličnija prvoj sezoni, nego ovoj.

Sa druge strane, 13 Reasons Why se trudi da pokaže probleme sa kojima se današnji tinejdžeri suočavaju. U prvoj sezoni, tema je bila vršnjačko nasilje, seksualno zlostavljanje, depresija, psihički problemi i samoubistvo, a u drugoj sezoni nastavljaju da obrađuju te teme i još više produbljuju priču i razrađuju likove.

Nakon što se Hannah ubila, i pojavom 13 kaseta koja je snimila pre samoubistva, njeni roditelji tuže školu jer nisu uspeli da spreče svakodnevno maltretiranje od strane vršnjaka kojima je bila izložena. Ispostaviće se da cela škola zataškava mnogo više, i da su pored Hannah i Jessice brojne devojke bile žrtve seksualnih napada i silovanja od strane sportista koje prevodi Bryce. Clay se još uvek nije oporavio od njene smrti i počinje da vidi Hannah kao neku vrstu duha, što je bio način da zadrže glumicu Katherine Langford u seriji. Prva sezona je prilično verno pratila radnju iz romana Jaya Ashera, a sada su scenaristi imali „odrešene ruke“.

Posle odlične prve sezone i završene priče, svi smo se pitali da li je nastavak neophodan, ali iako nije dobila najsjajnije kritike – po meni je druga sezona još bolja. Razlog za to je što su ostali likovi, koje smo u početku videli samo iz Hannahine vizure, dosta razrađeniji, a neki događaji koje smo videli u prvoj sezoni dobijaju potpuno drugačiji kontekst kada ih vidimo iz drugog ugla. Mnogi kritikuju seriju da je suviše mračna i teška, ali s obzirom na to da je pre premijere druge sezone istog dana bila još jedna pucnjava u srednjoj školi u Americi; samo govori o tome koliko su teme nasilja i problema mladih aktuelne i da će serije poput ove, koji će upravo ciljana demografija da gleda, da podstaknu konverzaciju o tome i rade na rešenju problema. Finale (koje je ispunjeno odličnim soundtrackom) se upravo bavi tematikom pucnjave u školi, i ostavlja prostora za treću sezonu.

Advertisements

High Maintenance: Sezona 2 (HBO, 2018), Crashing: Sezona 2 (HBO, 2018), Atlanta: Sezona 2 (FX, 2018)

High Maintenance je antologijska serija sa HBO, koja je počela kao web-serija i prikazivala se od 2012. do 2015. Radnja svake epizode prati neimenovanog dilera marihuane (jedan od kreatora serije, Ben Sinclair), i kroz epizode koje traju nekoliko minuta nas upoznaje sa njegovim klijentima. U samo par scena upoznajemo se sa kratkim anegdotama iz života neurotičnih Njujorčana, a isti format je prenet i u TV seriju, čija je prva sezona emitovana 2016. a druga ove godine.  Epizode traju pola sata, i obično prate jednu-dve priče tj. likove, koje vidimo u toj epizodi, i više nikada.

Jedini lik koji se provlači kroz celu seriju jeste diler The Guy. On je hipsterski 30-i-nešto-godišnjak, koji voli svoj posao, i svoje klijente, i trudi se da u svakome od njih i u svakoj ludoj situaciji u kojoj se nađe vidi pozitivno. Kroz drugu sezonu, malo se bolje upoznajemo sa njegovim privatnim životom. High Maintenance čine uglavnom liberalni likovi koji rekreativno uživaju u marihuani, i neće biti za svakoga. Naročito je druga sezona okrenuta anti-Trampovoj politici i prikazuje Njujork kao neku vrstu utopije koju čine polno i seksualno nebinarni likovi, različitih rasa i nacionalnosti, koji se trude da nađu smisao u konfuznom svetu. Kvalitet epizoda varira u zavisnosti od toga koliko vam se likovi dopadnu, ali upravo je to snaga serije jer nam iz epizode u epizodu nudi nešto novo, i ne mora da se gleda redom.

Crashing je sitkom o svetu stand-up komičara, koje vidim kroz oči Petea (Pete Holmes), koji je nakon što uhvati ženu u prevari odlučio da ostvari san i postane komičar. Pete je veoma religiozan i tradicionalan, ali nekako uspeva da se kreće u svetu sarkastičnih Njujorških komičara. U drugoj sezoni, Pete je manje-više uspeo da se dokaže pred svojim kolegama, zaboravio je na bivšu ženu i započeo je novu vezu sa komičarkom. Ipak, on počinje da preispituje svoju veru i odnos sa Bogom.

U seriji gostuju mnogi poznati stand-up komičari i pruža nam realističan uvid u svet duhovitih ljudi, koji su zapravo jako cinični kada su van pozornice. Pete je drugačiji od njih, i nekad previše naivan, i njegov humor više podseća na lagane fore koje ima, recimo, Jerry Seinfeld, nego realistični Louis C.K. koji sa svakom šalom ubada u metu. I High Maintenance i Crashing su obnovljene za treću sezonu.

Atlanta nam dolazi sa kanala FX, i u njoj glumi, režira i piše Donald Glover. Oni koji prate njegov raniji rad scenariste za sitkom 30 Rock (NBC, 2006-2013), komičnog glumca u Community (NBC, 2009-2015) ili kao repera Childish Gambino, znaju da je odličan u kom god se formatu oproba, ali ništa nas nije spremilo za genijalnost koja je Atlanta. Serija prati živote Afro-Amerikanaca u titularnom gradu, koji pokušavaju da se obogate kroz rep muziku. Tu je Earn (Donald Glover), koji postaje menadžer svom rođaku i reperu u usponu Alfredu odnosno Paper Boi-u (Brian Tyree Henry); a ostali važni likovi su njihov prijatelj, ekscentrični Darius (Lakeith Stanfield) i Earnova povremena devojka sa kojom ima kćerku, Vanessa (Zazie Beets).

Ono što izdvaja Atlantu od klasičnih komedija jeste to što se ne boji da zađe u mračne ili uvrnute momente, pa nekad imamo epizode poput sedme epizode prve sezone B.A.N. koja je snimljena poput segmenta TV emisije, sa sve reklamama, u kojoj Paper Boi gostuje; ili šeste epizoda druge sezone Teddy Perkins, koja poseća na film Get Out, i prati Dariusa koji se nađe usred gotičkog horora kad se nađe u vili bivše muzičke zvezde slične Michaelu Jacksonu. U Atlanti ćemo često imati epizode u kojoj pratimo avanture samo jednog od četiri glavna lika, i svaka epizoda je potpuno drugačija kada je atmosfera u pitanju. Apsurdnih sporednih likova i situacija ima na pretek, pa ne čudi što je Donald Glover opisao Atlantu kao „Twin Peaks sa reperima“. Pitanje je samo koliko će mu još biti zanimljivo da radi na ovoj seriji, s obzirom na to da ima brojne druge projekte, ali svakako bolje je da dobijemo kvalitet, a ne kvantitet, dok god ima inspiraciju.

Black Panther (2018)

MV5BMTg1MTY2MjYzNV5BMl5BanBnXkFtZTgwMTc4NTMwNDI@._V1_SY1000_CR0,0,674,1000_AL_

Iako je vladala neverovatna euforija oko Black Panthera i film je imao odličnu zaradu i hvalospeve od kritičara, a sam trejler mi je delovao zanimljivo i drugačije od ostalih Marvelovih superheroja; nekako sam ga propustio u bioskopu, i prvo pogledao Avengers: Infinity War, koji se dešava nakon Black Panthera. Marvelov univerzum važi za jedan od najuspešnijih kada su filmske franšize u pitanju, i likovi i priče su povezane, ali kontinuitet je prilično lak za shvatiti i možete uživati u ovim filmovima nezavisno od pogledanih prethodnika (mada je to uvek bonus). Lik Black Panthera smo već upoznali u Captain America: Civil War, a ovde je dobio svoju priču.

Prva odlična stvar jeste što ovo nije klasični origin story, o tome kako je T’Challa (Chadwick Boseman) postao Black Panther. Dobijamo kratak uvod o Afričkoj kraljevini Wakandi, tehnološki naprednoj utopiji koja je sakrivena od ostatka sveta štitom koji je čini nevidljivom, i ljudi misle da je Wakanda siromašna. Razlog tajnog bogatstva Wakande jeste moćni metal vibranium, koji je tu dospeo nakon pada metorita, i scrolika biljka koja ratnicima daje nadljudsku snagu. Svaki kralj Wakande postaje Black Panther, superheroj kojem ta biljka daje moći, i štiti domovinu i Afrički narod od stranih neprijatelja. Wakandu čine četiri udružena plemena, ali pretnja su i peto pleme Jabari, koji nisu želeli da se udruže.

Ostali likovi su T’Challina sestra, 16godišnji tehnnološki genije i naučnica Shuri (Letitia Wright), njihova majka kraljica (Angella Bassett), T’Challina bivša devojka i Wakandina internacionalna špijunka Nakia (Lupita Nyong’o) i general Okoye (Danai Gurira), predvodnica grupe ratnica po imenu Dora Milaje. Svi ti jaki ženski likovi čine ovaj film o muškom superheroju neverovatno feminističkim, a činjenica da su svi likovi Afričkog porekla, dodaje na antirasističkoj i feminističkoj poruci.

Film više podseća na špijunsku, nego superherojsku akciju u prvoj polovini, naročito scene u kojoj T’Challa, Nakia i Okoye obavljaju misiju u kazinu u Koreji i automobilska potera po neonskim ulicama Busana. Ipak, ono što ponekad koči ovaj film jeste klasična struktura prisutna u svim Marvelovim filmovima, sa nekoliko manjih akcionih scena na svakih pola sata, sve do velikog obračuna u završnici.

Da bi film o heroju uspeo, važan je i negativac, a ovde u liku Erika „Killmongera“ Stevensa (Michael B. Jordan) imamo jednog od boljih. On je zapravo sin T’Challinog strica, izdajnika Wakande, i odrastao je u Americi. On želi da povrati presto koji veruje da mu pripada, ali ne samo to – već i da iskoristi tehnologiju i bogatstvo Wakande i pomogne svim, manje privilegovanim stanovnicima Afrike i osveti se belim kolonizatorima. Scena u kojoj izaziva T’Challu na ritualnu borbu za presto na ivici vodapada, u kojoj ne smeju da koriste moći srcolike biljke, je mnogo bolja nego njihov finalni okršaj.

Michael B. Jordan kao Killmonger daje nam najzanimljivijeg Marvelovog negativca, dok je Chadwick Boseman kao titularni Black Panther manje duhovit i sarkastičan lik nego, recimo, Iron Man, Guardians Of Galaxy ili Spider-Man. To nije problem, jer su ostali likovi, naročito ženski, zanimljivi. Ryan Coogler je napravio moderan superherojski film koji crpi uticaje iz Afričke kulture, mitologije i Afrofuturizma u visokobudžetnom blokbasteru, pa ne čudi da ga je Afro-Američka publika prihvatila oberučke i sjajno je što su konačno dobili predstavnika u visokobudžetnom blokbasteru, koji će videti publika širom sveta.

Avengers: Infinity War (2018)

MV5BMjMxNjY2MDU1OV5BMl5BanBnXkFtZTgwNzY1MTUwNTM@._V1_SY1000_CR0,0,674,1000_AL_

Marvelovi superherojski filmovi su poput brze hrane: utoliće glad, biće dovoljno ukusno i nimalo memorabilno, ali na kraju nije baš zdravo za nas. Tako i njihovi filmovi, pružaju zabavu na dva i po sata, sigurno će biti neka duhovita replika ili akciona scena koja će vam se dopasti, ali kada malo razmislimo o svemu – shvatamo da ovi filmovi gaze sve pred sobom i uništavaju kreativnost kada je filmska umetnost u pitanju.

Serijal o Avengersima je započeo Iron Manom 2008. godine, usledili su samostalni filmovi sa Hulkom, Thorom i Captain Americom, koji su kulminirali sa svim dotadašnjim herojima na okupu u The Avengers (2012). U međuvremenu, univerzum je rastao, dobili smo nastavke originalnih Avengera, usledili su Guardians Of The Galaxy, Doctor Strange, Ant-Man, Spider-Man i Black Panther, i sada 10 godina kasnije vidimo ih sve na okupu kako se bore protiv najveće pretnje do sada – Thanosa.

Thanos (Josh Brolin) pokušava da skupi šest Kamenja večnosti (prostor, um, stvarnost, moć, duša i vreme), kako bi zavladao univerzumom. Nakon uništenja Asgarda, povređenog Thora (Chris Hemsworth) pokupe Čuvari galaksije vođeni Star-Lordom (Chris Pratt). Oni već znaju za Thanosa, jer je njihova članica Gamora (Zoe Saldana) Thanosova usvojena kćerka. Oni se podele u dva tima: Thor, rakun koji govori Rocket (Bradley Cooper) i humanoidno drvo Groot (Vin Diesel) odlaze da nađu oružje koje može da zaustavi Thanosa; a Star-Lord, Gamora, empata Mantis (Pom Klementieff) i ratnik Drax (Dave Bautista) traže Thanosa.

Thanosovi sledbenici odlaze na Zemlju, gde se obračunaju sa Iron Manom (Roberth Downey Jr.), Doctor Strangeom (Benedict Cumberbatch), Hulkom (Mark Ruffalo) i Spider-Manom (Tom Holland). Doctor Strange ima Kamen vremena, i ovi likovi završavaju u svemiru na drugoj planeti. Tu je i treća priča, gde veštačka inteligencija Vision (Paul Bettany) ima u sebi Kamen uma i, ako ga uništi, i sam će umreti. Scarlet Witch (Elizabeth Olsen), koja je zaljubljena u njega, neće to da dozvoli, i odlaze u Wakandu kod Black Panthera (Chadwick Boseman), jer imaju tehnologiju koja može da im pomogne. Njima se priključuju Captain America (Chris Evans) i špijunka Black Widow (Scarlett Johansson), koji su u bekstvu nakon događaja iz prethodnih filmova i optuženi za izdaju.

Likova je zaista mnogo, i iako film traje dva i po sata, mnogi od njih se još nisu sreli i udružili. Zapravo je Infinity War jedan film podeljen na dva dela, i drugi deo nas čeka 2019. godine. To je upravo i mana ovog filma – vidi se da pati od toga što mora da dovede likove na određenu lokaciju i postavi sve za finalni okršaj. Humor je dobar, iako ponekad infantilan kako bi se prilagodili i najmlađim gledaocima, ali to nije toliki problem. Avengers: Infinity War je po radnji dosta mračniji od svih Marvelovih filmova, i kako su i najavili neki od voljenih nam likova će umreti. Ipak teško je poverovati u nečiju smrt, kad znamo da postoji magija i da je nekako moguće da ih vrate, jer Marvel industrija mora da nastavi da izbacuje ove filmove. Deluje da je svaki njihov film samo reklama za naredni nastavak, ali ta mašinerija očigledno pravi novac na blagajnama, pa formulu koja uspeva za sada ne treba menjati.

Uprkos određenim manama koje Avengers: Infinity War ima, teško im je zameriti. Kad gledate Marvelove filmove znate šta možete da očekujete: red akcije likova u šarenim kostimima, i red komičnih one-linera harizmatičnih glumaca koji igraju ove sarkastične heroje. Film je ispoliran do perfekcije kada su u pitanju efekti, ali opet ne nudi ništa posebno drugačije što već nismo videli. Za fanove serijala, svakako će biti sjajno videti likove koje vole zajedno u najiščekivanijem i najvećem filmu godine, a za ostale posetioce bioskopa nudi zabavnu avanturu gde ne morate previše da razmišljate, koji će pasti u zaborav čim naiđe sledeći nastavak.

You Were Never Really Here (2017), In The Fade (2017)

You Were Never Really Here i In The Fade su dva vrlo slična, i podjednako sjajna filma. Oba prate likove koji su izgubili sve što vole, i ostaje im jedino osveta, iako znaju da ih može koštati života. You Were Never Really Here je smešten u Njujork, gde bivši ratni veteran koji pati od post traumatski stresnog poremećaja Joe radi kao privatni detektiv. On takođe brine o bolesnoj majci, suicidalan je i ima česte flešbekove na detinjstvo ispunjeno nasiljem i vreme provedeno u ratu. On dobija zadatak da nađe Ninu, ćerku senatora koju su oteli. Joe otkriva da je Nina deo zavere koja seže do vrhova političke scene i korumpiranih policajaca, kako bi se zaštitio krug pedofila. Režiserka Lynne Ramsey drži svaku scenu pod kontrolom, ništa ne traje duže nego što bi trebalo, i polako diže napetost prikazujući zlo koje vreba u metrpoli poput Njujorka i pojedinca koji se bori protiv toga. Joaquin Phoenix je sjajan kao Joe, jer njemu apsoultno uvek leže uloge neobičnih, ali pravednih i dobroćudnih čudaka koji se ne uklapaju u društvo.

Film In The Fade (Aus Dem Nichts) je podeljen u tri celine pod nazivom Porodica, Pravda i More. Porodica prati Nemicu Katju koja se udala za Turčina Nuria dok je bio u zatvoru zbog dilovanja droge. On izlazi na slobodu, dobijaju sina Roccoa i započinju normalan život u turskoj četvrti Hamburga. Jednog dana, Nurieva kancelarija eksplodira usled podmetnute bombe, i Nuri i Rocco ginu. Nemačka policija je ubeđena da je sve povezano sa Muslimanskom religijom ili Nurijevom poslu sa drogom, dok je Katja sigurna da Neo-Nacisti stoje iza napada. Katja se teško nosi sa gubitkom supruga i sina, naročito kada u drugom delu Pravda pratimo suđenje optuženima za napad. Kada ih oslobode usled nedovoljno dokaza, Katja se oseća kao da je sistem izdao i odlučuje da preuzme pravdu u svoje ruke. U poslednjoj trećini filma naslovljenoj More, Katja odlazi u Grčku da se obračuna sa ubicama. Film je dosta sporog tempa, ali nikako nije dosadan, zahvaljujući odličnoj Diane Kruger koja kao Katja nosi ceo film.

Maze Runner: The Death Cure (2018), Fifty Shades Freed (2018)

Dve popularne trilogije, bazirane na bestseler romanima, su se završile ove godine. Maze Runner: The Death Cure je poslednji deo SF serijala, u kojima grupa tinejdžera mora da preživi u budućnosti u kojoj vlada opasan virus i zli naučnici. Nakon velikog uspeha književnog i filmskog serijala The Hunger Games (2012-2015), pojavile su se brojna slična dela o mladim ljudima u distopijskoj budućnosti, poput The Divergent (2014-2016) i samog Maze Runnera.

Prvi deo, smešten u lavirint, je bio solidna, zabavna akciona misterija, u kojem glavni junak Thomas (Dylan O’Brien) mora da pobedi amneziju i sa grupom drugih mladih ljudi preživi brojne opasnosti. Ispostavilo se da je lavirint svojevrsni test, kako bi otkrili da li se u njima krije lek za virus, koji sprovode naučnici. U nastavku smo videli više od uništenog sveta van lavirinta, a u poslednjem delu, Thomas i njegovi prijatelji Newt (Thomas Sangster), Brenda (Rosa Salazar) i ostali pokušavaju da spase Minhoa (Ki Hong Lee), kojeg su naučnici zarobili. Takođe, njihova bivša prijateljica Theresa (Kaya Scodelario) ih je izdala i radi za doktorku Avu (Patricia Clarkson) i okrutnog Jansona (Aidan Gillen). Sve je spremno za veliku revoluciju i konačni obračun.

Ukoliko niste fan romana ili prvog i drugog filma iz serijala, nema svrhe da ga gledate jer su jako povezani i ništa vam neće biti jasno. Ja sam pogledao prva dva dela, ali svejedno ovi likovi nisu dovoljno razrađeni da gledaocima bude stalo do njih, i kada neki od njih poginu, nisam doživeo nikakvu emotivnu reakciju. Naprotiv, Maze Runner: The Death Cure je predug i razvučen, i uprkos zanimljivoj premisi originala, nastavci i objašnjenja za misterije koja smo dobili nisu ni upola zabavni.

Fifty Shades trilogija mi je, moram priznati, guilty pleasure. I to ne iz onog razloga zbog kojeg ga obožavaju sredovečne domaćice koje su ga proslavile zbog opisa i scena seksa; već više jer su toliko loši da prosto ne možete prestati da ih gledate. Ipak, koliko god film bio loš, za to je više kriv scenario, odnosno romani E. L. James, koja zaista ne ume da piše. Nakon što su se stidljiva i nevina studentkinja Anastasia Steele i milioner plejboj Christan Grey koji voli sado-mazo seks upoznali u prvom delu Fifty Shades Of Grey (2015); pa raskinuli i pomirili se u drugom delu Fifty Shades Darker (2017), u ovom nastavku staju na ludi kamen.

Film ne zna da li želi da bude romantična drama ili erotski triler, pa češće zaluta u sapunicu i neplaniranu komediju. Nevolje se samo ređaju za Anastasiu i Christana, počev od njenog bivšeg šefa Jacka Hydea, koji je bio opsednut njom u prošlom delu, a sada otkrivamo da poznaje Christiana iz detinjstva provedenog u sirotištu. Tu je i Christianova prijateljica koja im uređuje kuću, i Ana je ljubomorna na nju, ali onda počinje da sumnja da zapravo Christanov usvojeni brat vara njenu prijateljicu sa kojom je u vezi. Iako ne traje dugo, u filmu ima previše događaja i podzapleta od kojih nijedan ne uspeva da se dovoljno razvije, već deluje da su spisateljica i scenaristi samo nabacivali ideje, i tu i ostali. Podsetimo se samo Christianovog pada aviona u prošlom delu, i njegovog iznenadnog povratka dok su svi misli da je mrtav, ili njegove bivše podčinjene koja je još opsednuta sa njim.

Iako je ovo mogla da bude uzbudljiva, eksplicitna priča o čoveku koji voli nekonvencionalni seks i ženi koja uz njega otkriva nove slobode, film pokušava da objasni Christianove fetiše traumom iz detinjstva: majkom prostitutkom čiju je smrt video i odrastanjem u sirotištu pre usvajanja od strane bogataškog para. Uz to, njegov lik je predstavljen kao patološki ljubomorni manijak koji sve brani Ani, ali film to prikazuje kao želju da je zaštiti i brine o njoj (praveći paralelu sa seksom gde voli da je, uz njenu dozvolu, povređuje). Dakota Johnson i Jamie Dornan kao Ana i Christian su harizmatični i imaju dobru hemiju, tako da uspevaju da prikažu ove kartonske likove makar blizu ljudskim bićima.

Fifty Shades trilogija šalje antifeminističku poruku, gde je muškarac taj koji je seksualno i materijalno jači nad ženom, i prikazuje Christianove fetiše kao nešto čudno – od čega ga samo stidljiva devica u koju će se zaljubiti može izlečiti. Njegove seksualne fantazije nisu ni toliko neobične, kad uzmemo u obzir da se radi o dve odrasle osobe koje se svesno upuštaju u to, i sve je uz dozvolu i pristanak. Više je zabrinjavajuće njegova želja da je kontroliše u ostalim aspektima života. Ipak, ono što je pravi porno u ovom filmu nisu scene seksa – već luksuza u kojem Christan i Ana žive: od apartmana, jahti, automobila i elitnih zabava. Upravo zato, Fifty Shades je samo visokobudžetna sapunica, stvorena da šokira i uzbudi one koji veruju da prava ljubav postoji i da pobeđuje sve.

Proud Mary (2018), The Commuter (2018), Den Of Thieves (2018)

Proud Mary je akcioni film, u kojem Taraji P. Henson igra plaćenog ubicu za mafiju iz Bostona, po imenu Mary. Film otvara scena u kojoj ona ubije čoveka, ne znajući da je njegov sin u drugoj sobi. Nekoliko godina kasnije, taj dečak Danny (Jahi Di’Allo Winston) radi za drugu mafijašku porodicu, kao diler droge, ali kada ga pretuku, Mary odluči da ga uzme pod svoju zaštitu. To izaziva rat između mafijaških porodica, i Mary i Danny moraju da se izbore za svoju slobode i živote. Film pokušava da crpi uticaj blaxploitation filmova, akcija sa crncima u glavnim ulogama iz 1970ih, ali nikad ne odlazi dalje od klišeiziranih filmova o mafiji i plaćenicima. Jedino što ga izvlači jeste solidna režija Babaka Najafia, koji stoji iza filma Easy Money 2, kao i uvek odlična Taraji P. Henson kao Mary i mladi glumac koji igra njenog štićenika Dannya, sa kojim ima odnos kao majke i sina.

The Commuter je jedan od tipičnih akcionih filmova sa Liamom Neesonom, koje je krenuo da snima u kasnijoj karijeri, počev od uspeha trilogije Taken (2008-2014). Zajedno sa režiserom Jaume Collet-Serraom je snimio film Unknown (2011), gde igra čoveka sa amnezijom kojem je život u opasnosti; Non-Stop (2014), gde igra čoveka čiji je život u opasnosti u avionu; i Run All Night (2015), gde igra čoveka koji radi za mafiju i čiji je život, i život njegovog sina, u opasnosti. Iako su skoro pa formulastični, ovaj nezvanični serijal Neesonovih filmova ima svoju draž, jer nudi kvalitetno snimljene akcione scene, nekoliko preokreta koji imaju smisla ukoliko ne razmišljate previše o njima, a uprkos godinama, Liam Neeson je uvek harizmatičan kao slučajni heroj. Ovde on igra bivšeg detektiva Michaela, koji svaki dan putuje vozom na novi posao prodavca osiguranja u Njujork i nazad kući u predgrađe. Na dan kada dobije otkaz, misteriozna žena Joanna (Vera Farmiga) mu nudi 25.000 dolara ukoliko pronađe tajanstvenu osobu u vozu. Njemu nije jasno zašto, i prihvata jer misli da se radi o igri i jer mu je novac potreban. On ubrzo otkriva da su mu žena i sin u opasnosti, da je upleten u veliku zaveru koja dostiže vrhove policije i upliće njegove bivše kolege, kao i da nikome ne sme da veruje. To što je većinom smešten u voz i odvija se u jednom danu doprinosi osećaju nemoći i paranoje u kojoj se Michael našao.

Den Of Thieves je krimi triler o grupi lopova i korumpiranih policajaca koji ih jure, ali se ne zna ko je od njih gori. Gerard Butler igra šerifa iz El Eja Nicka O’Briena, koji traga za pljačkašima banaka koje predvodi bivši veteran Ray (Pablo Schreiber), i za to koristi barmena i člana Rayove bande koji vozi tokom pljački Donniea (O’Shea Jackson Jr.). Kao i likovi u filmu, ne znamo kome možemo da verujemo i ko će izigrati koga. Ponekad brojni preokreti i izdaje čine radnju nepotrebno komplikovanom, a likova sa obe strane zakona ima previše i ne stižemo da ih bolje upoznamo, poput Nicka, koji je klasični „loš policajac“, pije previše i ima problema u braku. Krimići o lopovima, posebno oni smešteni u Los Anđeles, su manje-više već viđeni, i Den Of Thieves ne nudi novo, ali izgleda da je već u pripremi i nastavak.

All The Money In The World (2017), Film Stars Don’t Die In Liverpool (2017)

All The Money In The World je baziran na istinitom događaju o bogatoj porodici Getty i neobičnoj otmici njihovog člana koja ih je zadesila 1973. godine. J. Paul Getty (Christopher Plummer) je naftni tajkun, i hladan, poslovni čovek kojem je samo stalo da novca i toga kako da uveća porodično bogatstvo koje je sam stekao. Kada njegovog unuka Johna Paula Gettya III (Charlie Plummer) kidnapuje mafija u Italiji i traži 17 miliona dolara za otkup, stariji Getty odbija da plati. Njegov izgovor je da ima još unuka i da, ukoliko bi platio za jednog, počeli bi da kidnapuju i ostale.

Paralelno sa pričom o otmici, kroz flešbekove vidimo kako se Getty obogatio, kao i kako su se Paulovi roditelji, John Paul Getty Junior (Andrew Buchan) i Gail (Michelle Williams) pomirili sa starijim Gettyem, sa kojim nisu bili u bliskim odnosima u početku. Ipak, Junior je počeo da se drogira pod uticajem velikog bogatstva, što je dovelo do razvoda između njega i Gail, kao i borbe za starateljstvom nad decom. Gail je jedina koja se plaši za sinov život i spremna je na sve da ga vrati. Getty unajmljuje svoju desnu ruku i neku vrstu telohranitelja i obezbeđenja, bivšeg špijuna Fletchera Gracea (Mark Wahlberg) da  vrati unuka. Ceo ovaj slučaj je medijski propraćen, jer je javnost fascinirana bogatašem koji ne želi da plati otkup, dok mafijaši gube strpljenje i šalju Paulovo uho porodici da pokažu da se ne šale.

Film je sjajan, pre svega zbog odličnih glumaca i sjajne režije majstora Ridleya Scotta koji komplikovanu priču drži pod kontrolom, ali brojni problemi iza kamera su mučili ovu produkciju. Naime, prvo je izbio seks-skandal sa Kevinom Spaceyem koji je trebao da igra Gettya, i iako je film bio snimljen, scene u kojima se Getty pojavljuje su ponovljene ovaj put sa Christopherom Plummerom. On fizički i po godinama više podeća na Gettya, ali je vest o zameni glumaca, kao i činejnica da je Michelle Williams bila manje plaćena od Marka Wahlberga iako se više pojavljuje i skoro nosi film, zasenila sve ostalo i možda oštetila šanse filma za Oskara (osim Christophera Plummera koji je dobio nominaciju za sporednu mušku ulogu). Po ovoj priči je ove godine snimljena i serija Trust za kanal FX poznatog režisera Dannya Boylea, gde Donald Sutherland, Hilary Swank i Brendan Fraser igraju Gettya, Gail i Fletchera.

Film Stars Don’t Die In Liverpool je takođe rađen po istinitom događaju i memoarima Petera Turnera, i prati njegovu vezu sa čuvenim Holivudskom divom Gloriom Grahame. Gloria je bila zvezda crno-belih filmova, ali kako je starila, njena slava je počela da bledi. Na početku filma, ona je u Liverpulu, gde igra u predstavi. Kada joj iznenada pozli, ona odluči da ostane kod svog bivšeg ljubavnika Petera i njegove porodice.

Pored toga što pratimo Gloriu koja sve više slabi i ne želi da se leči od raka, vidimo i kako su se Peter i ona upoznali. Peter pokušava da postane glumac, i zbližava se sa zavodljivom starijom komšinicom. Gloriu prati glas da je teška za saradnju, kao i brojni skandali, jer se udavala četiri puta, a i njen poslednji suprug je bio sin njenog drugog muža. Ipak, Peteru nije stalo do tračeva, i u njoj otkriva i ženu koja se plaši starenja i toga da ostane sama, pa joj priznaje da je imao i muškarce za ljubavnike, kao i žene (što ni Gloriji nije strano). Oni zajedno odlaze u Los Anđeles i Njujork, ali njihova veza počinje da trpi jer je Gloria ljubomorna i posesivna, i optužuje Petera da je sa njom samo iz koristi. U jednoj sjajnoj sceni vidimo kako Gloria odbija da odgovori Peteru gde je provela dan i on je optuži da ga ne voli, a potom tu istu scenu vidimo iz njene vizure i shvatimo da je bila kod doktora koji joj je rekao da je bolesna, i da je to prećutala Peteru.

Annette Bening je odlična kao narcisoidna, ali ranjiva diva, a Jamie Bell kao Peter zrači harizmom i pozitivnom energijom, i hemija između njih je opipljiva. Možda u stvarnosti ljubav između Glorie i Petera nije bila tako velika kao u filmu, i zaista su koristili jedno drugo zbog različitih razloga: ona zbog njegove mladosti, on nju zbog slave. Ali ta veza je svakako bila važno poglavlje u njihovim životima, jer je Gloria poslednje dane provela sa njim, i upravo nas Bening i Bell sjajnom glumom ubeđuju u to.

Jumanji: Welcome To The Jungle (2017), Pitch Perfect 3 (2017)

Jumanji: Welcome To The Jungle je nastavak filma iz 1995. sa Robinom Williamsom, ali osim par referenci na njega, nisu preterano povezani. Mnogi su se pitali da li nam je potreban nastavak na voljeni original, i prvi trejleri nisu ulivali puno poverenja u ovaj film. Ipak, harizmatični glumci, zabavna avantura i solidan humor su doneli pozitivne recenzije i odličnu zaradu. Radnja, za razliku od prvog dela, gde su likovi „usisani“ u društvenu igru Jumanji, prati četiri lika koji upadnu u džunglu iz video igre, punu opasnosti i avantura. To su štreber Spencer koji se nađe u liku avanturiste (Dwayne Johnson), muškarača Martha koja postaje seksi ratnica (Karen Gillian), sportista Fridge postaje brbljivi naučnik (Kevin Hart), a popularna i uobražena Bethany se nađe u telu sredovečnog profesora (Jack Black). Oni moraju da prevaziđu međusobne razlike i shvate snagu prijateljstva da bi se izvukli iz igre. Iako su likovi klišei, glumci koji ih igraju su zabavni i izvlače maksimum, doprinoseći duhovitoj, laganoj atmosferi filma, koji ova avantura nudi.

Za razliku od toga, poslednji nastavak trilogije Pitch Perfect je užasno loš film, koji ne uspeva da postigne realističnost koju je prvi deo imao, ili makar duhovitost i zabavu iz drugog dela. Kao i u prošlom delu, članice akapela grupe Bellas se ponovo okupljaju, nakon što shvate da nisu uspešne u svetu odraslih i karijerama nakon koledža i pobede na Svetskom takmičenju. One kreću na turneju po vojnim bazama širom sveta, usput se okršavajući u pevanju protiv ostalih grupa. Iako su talentovane, Anna Kendrick, Hailee Steinfeld, Brittany Snow i Anna Camp ne uspevaju da ih prikažu kao nešto više od grupe stereotipa, a najgore prolazi Rebel Wilson čija je jedina uloga da bude blamirajuća i preterano samouverena Fat Amy. Ljubavni, porodični i međusobni zapleti između likova počnu, ali se ne razvijaju, jer je sve podređeno sledećoj šali, koje su sve predvidljivije. Više i nema pretenzija da se Pitch Perfect 3 dešava u naizgled realnom svetu, pa imamo podzaplet sa otmicom i eksplozijom na jahti. Čak ni pesme nisu naročito originalne, što je prilično šteta kad se setimo iznenađujuće dobrog prvog filma.

The Nile Hilton Incident (2017), Control (2017), Peace Breaker (2017)

The Nile Hilton Incident ima sve odlike noir filma i prati klasične aspekte detektivskog trilera, ali ga to što je smešten u Egipat čini drugačijim od većine sličnih filmova jer se radi o potpuno drugačijoj kulturi. Radnja prati detektiva Noredina Mostafu, koji istražuje ubistvo pevačice u hotelu Hilton. On traga za sobaricom, koja je jedina svedok ubistva, ali njegovi šefovi sa vrha žele da se slučaj što pre zataška i da se zavede kao smoubistvo. On shvata da je pevačica bila ljubavnica nekog moćnog političara, i pita se da li želi da rizikuje karijeru da istera pravdu, ili da kao i svi ostali u njegovoj zemlji pomiri se sa korupcijom i prihvati je kako bi napredovao na poslu.

Control (u originalu Het Tweede Gelaat) je Belgijski film, o dva detektiva i prijatelja Ericku Vinckeu i Freddyu Verstuyftu, koji su se već pojavili u dva filma The Memory Of A Killer (2003) i Dossier K. (2009). Ipak, za praćenje trećeg dela koji je izašao prethodne godine nije potrebno predznanje iz prethodna dva. Oni istražuju brutalna serijska ubistva, a situacija se dodatno komplikuje kada se Freddy zbliži sa potencijalnom žrtvom i započne aferu sa njom. Klasično imamo „dobrog i lošeg“ policajca, u porodičnom i staloženom Ericku i buntovnom Freddyu, i pomalo klasičnu, ali dovoljno zabavnu misteriju da čini ovaj film vrednim gledanja za fanove žanra jer uticaj crpi iz Skandinavskog noir-a i sličnih policijskih procedurala sa serijskim ubicama.

Peace Breaker je Kineski rimejk Korejskog filma o korumpiranom policajcu, čiji se život zbog jedne greške pretvara u katastrofu. Žureći na sahranu svoje majke, on će pregaziti čoveka, i odlučuje da zataška to. On sakriva leš u gepeku, a potom u sanduku svoje majke. Ta scena je puna crnog humora, ali apsurdnosti koje će mu se događati samo počinju. Ispostavlja se da je čovek kojeg je pregazio bio deo istrage o dileru drogu na kojem njegov tim radi, kao i da je bilo svedoka koji ga je video. Neko počinje da ga ucenjuje, i načini na koje će se on boriti da sačuva svoju karijeru, slobodu i živote supruge i kćerke su koliko bizarni, toliko i originalni. Film je izuzetno zabavan i uzbudljiv, i podseća na radove braće Coen, čiji se protagonisti često nađu u naizgled bezizlaznim situacijama zbog jedne glupe greške koja im komplikuje život.