MRS. FLETCHER i GOLD DIGGER: Kriza srednjih godina

• 

• 

Miniserije iz 2019. Mrs. Fletcher i Gold Digger su po žanrovima komedija i drama, koje se bave junakinjama koje prolaze kroz krizu srednjih godina. U Mrs. Fletcher (7 epizoda), koja dolazi sa HBO, titularna gdja Flečer je Iv, razvedena samohrana majka čiji sin Brendan odlazi na koledž. Zasnovan po romanu Toma Perote, koji stoji iza genijalne serije The Leftovers isto sa HBO-a, ova adaptacija je protkana humorom i veoma seksualno eksplicitna.

Razlog za to je taj što Iv, koja prvi put ostaje sama kad Brendan ode, počinje da preispituje svoju seksualnost, i uživa u pornografiji i neobaveznom seksu. Ona se upiše na časove kreativnog pisanja, gde upoznaje različite ljude koji će joj otvoriti vidike za nova iskustva; poput transrodne nastavnice pisanja Margo, do mladog Džulijana koji je išao sa Brendanom u školu i zaljubljuje se u Iv. Za razliku od Iv, Brendan se teže snalazi na koledžu. Dok je u školi bio popularni sportista, na koledžu on je izgubljen i ne snalazi se u svetu u kome za školske siledžije nema mesta. Bez majke da ga kontroliše, Brendan ima svu slobodu, ali shvata koliko je nezreo, usamljen i sve više upada u depresiju.

Knjiga je ispričana naizmenično iz Ivinog i Brendanovog ugla, dok u seriji pratimo njihove živote paralelno. Ketrin Han kao povučena Iv koja postaje sve liberalnija je neverovatno harizmatična ko i uvek, dok je Džekson Vajt kao razmaženi i sebični Brendan toliko sjajan da ćete ga mrzeti, ali i sažaljevati.

Termin Gold Digger nije u bukvalnom smislu kopač zlata, već sponzoruša – odnosno neko ko je sa drugom osobom u vezi zbog novca. Prva asocijacija na tu reč je uglavnom mlađa žena sa starijim, bogatim muškarcem, ali u seriji Gold Digger (6 epizoda) sa BBC-a te uloge su zamenjene.

Radnja počinje kada 36-godišnji Bendžamin zavede 60-godišnju bogatašicu Džuliju. Iako glumci Ben Barns i Džulija Ormond imaju odličnu hemiju i ona je veoma atraktivna za svoje godine, logično je da se zapitamo koji su njegovi motivi. Takođe Džulijino troje odrasle dece ne podržava novu vezu, kao ni njen bivši muž od kog se razvela jer je imao aferu sa njenom prijateljicom. Ne pomaže ni to što je Bendžamin veoma misteriozan i pun tajni, a opet vešt lažov, pa se i mi pitamo da li zaista voli Džuliju kako tvrdi, ili iskorišćava njenu želju za slobodom i promenom kako bi ostvario svoje ciljeve.

Od Britanaca smo navikli na ovakve kvalitetne serije, poput Gold Digger, koje imaju dobre glumce koji ulaze u psihu svojih likova, i stalno nas teraju da gledamo dalje – kako zbog preokreta, tako i sjajnih likova. Pošto uglavnom imaju samo šest epizoda, na kraju dobijamo završenu priču bez potrebe za nastavcima koji uglavnom umanje kvalitet serije.

TELL ME A STORY: Savremene bajke

Tell Me A Story je antologijska krimi serija, koja se emitovala na striming servisu CBS All Access 2018. i 2019. godine. Američka nacionalna mreža CBS je najpoznatija po sitkomima sa smehom u pozadini (Big Bang Theory, Two And A Half Men) i policijskim proceduralima (CSI, NCIS i svi spin-ofovi), dok je njihov striming servis više okrenut mračnijim, ozbiljnijim dramama, poput pravnog trilera The Good Fight, rimejka klasične horor serije The Twilight Zone, antologije Why Women Kill, kao i nekoliko Star Trek nastavaka. Tell Me A Story je psihološki triler, inspirisan bajkama i predstavlja rimejk istoimene španske serije.

Kreator serije Kevin Vilijamson stoji iza nekoliko popularnih tinejdžerskih serija poput Dosonov svet i Vampirski dnevnici, kao i horor serijala Vrisak i Znam šta ste radili prošlog leta. Ta dva miksa melodrame iz tinejdž serija i psihološkog horor trilera su prisutni i u ovoj seriji. U prvoj sezoni pratimo tri priče, zasnovane na Tri praseta, Crvenkapi i Ivici i Marici, a u drugoj po Lepotici i zver, Uspavanoj lepotici i Pepeljugi.

Tri praseta su zapavo tri lopova, sa svinjskim maskama, koji tokom pljačke slučajno ubiju ženu, pa njen verenik kreće u osvetu. Crvenkapa je tinejdžerka koja se sa ocem preseli u Njujork kod bake, i započne aferu sa novim profesorom, koji je metafora za vuka kao predatora. U priči inspirisanoj Ivicom i Maricom, to su brat i sestra koji ne mogu biti više različiti – on je promiskuitetni gej i narkoman, a ona ratni veteran. Kada on bude umešan u ubistvo, sestra će biti primorana da izgladi njihov loš odnos i pomogne mu. Svi likovi su manje-više povezani, i zanimljivo je pratiti kako se priče mešaju jedna sa drugom.

U drugoj sezoni pratimo druge glumce kao nove likove, i smeštena je u Nešvil, grad poznat po kantri muzici. Mlada pevačka zvezda u usponu je ovde Zver iz bajke Lepotica i zver, kada njeno lice bude uništeno u eksploziji auta koju je postavio poludeli fan. Ona će se zaljubiti u svog novog telohranitelja, čiji je pandan u bajkama dakle Lepotica, dok istražuju ko stoji iza napada. Pevačicini sestra i brat su junaci druge i treće priče. U priči po uzoru na Uspavanu lepoticu, sestrin verenik je zapravo serijski ubica koji kidnapuje i uspavljuje mlade žene, na taj način se noseći sa traumom iz detinjstva. U priči inspirisanoj Pepeljugom, njihov brat upoznaje misterioznu devojku, koja nestaje nakon što provedu noć zajedno, ali ubrzo je nalazi i postaje umešan sa njenom komplikovanom porodicom, punoj zavera, ubistava i borbe za bogatstvo.

Tell Me A Story ne nudi ništa preterano novo niti naročito originalno, i prva sezona je bolja od druge, ali je svakako solidan triler ukoliko volite mračne, urbane krimi drame. Zanimljivo je povezivati kako i sa kojom klasičnom bajkom su likovi inspirisani, kao i na koji način će doći do svog „živeli su srećno do kraja života„.

DEAD TO ME, WHY WOMEN KILL, LITTLE FIRES EVERYWHERE: Misterije savršenih predgrađa

Kada su u pitanju američka predgrađa svi imamo ideju o uređenim zelenim travnjacima, velikim kućama ispred kojih su parkirani najnoviji modeli automobila, i porodici koja je naizgled savršena. Ipak, mnogi filmovi i serije misterije prikazuju upravo te savršene komšiluke kao izvor brojnih tajni, laži i spletki koje stanovnici kriju. Ove tri serije govore upravo o tome.

Sa Netflixa nam dolazi Emijem nominovana serija Dead To Me, u kojoj glavne uloge igraju Kristina Eplgejt i Linda Kardelini. Kristina je Džen, agent za nekretnine, koja se oporavlja od smrti muža kojeg je neko pregazio. Džen pokušava da sve drži pod kontrolom, zbog svoja dva sina, ali često je besna, negativna i sarkastična prema svima, ne shvatajući da svoju tugu maskira iza besa. Ona na sastanku podrške ljudima koji su izgubili nekog upoznaje veselu i slobodnoumnu Džudi, koju glumi Linda Kardelini, i koja se nosi sa svojim gubitkom.

Mada potpuno različitih karaktera, one postaju prijateljice. Kristina Eplgejt i Linda Kardelini su sjajne kao Džen i Džudi, koje su lako mogle biti stereotipi hladne kučke koja je zapravo dobra i moderne hipi žene, ali unose mnoge nijase u te likove. Njihovo prijateljstvo i hemija koju imaju deluje kao da se znaju godinama, i izvor je mnogih komičnih scena kada se Džudi useli u Dženinu raskošnu kuću u Kaliforniji.

Ipak, ovo je i misterija pa će njihovo prijateljstvo biti na testu zbog tajni oko ubistva Dženinog muža, Džudine prošlosti i laži u koje je upetljana, pa čak i ubistva koje zataškaju u drugoj sezoni. Iako bi likove Džen i Džudi mogli da gledamo zauvek jer su sjajne, Netflix je pametno rešio da obnovi Dead To Me za treću i poslednju sezonu, pa znamo da će misterije dobiti razrešenje.

Možda jedna od najpoznatijih serija koja govori o tajnama predgrađa jeste Očajne domaćice, koja je kroz osam sezona pratila sudbine četiri različite žene u komšiluku Visterija Lejn, i njihove komplikovane privatne živote, ali i ubistva i spletke u koje su bile umešane. Producent te serije Mark Čeri je stvorio novu seriju slične tematike Why Women Kill. Ovde imamo tri ženska lika, ali svaka od njih ima svoju priču i smeštene su u različito doba, iako sve žive u istoj luksuznoj kući, samo u različitim decenijama. Na početku otkrivamo da su sve one umešane u neko ubistvo, ali ne znamo ni ko je žrtva, dok motive sve više i više otkrivamo kako se serija razvija kroz deset epizoda.

Prva priča je smeštena u 1960. i prati domaćicu Bet En koja se sa suprugom useli u novi dom, jer im treba novi početak nakon tragičnog gubitka ćerke. Bet En je uvek doterana, sa ogrlicom i keceljom preko šik haljine, spremna da dočeka muža sa posla sa hladnim pićem i spremljenom večerom. Ipak, ona otkriva da je muž vara sa mladom konobaricom. Uvek staložena i uglađena Bet En sprema osvetu, ali se stvari komplikuju kad razvije iskreno prijateljstvo sa ljubavnicom svog muža. Džinifer Gudvin je odlična kao Bet En i tajno oružje ove serije, miks Bri Van de Kamp iz Očajnih domaćica i Beti Drejper iz serije o 60im Mad Men.

Drugi lik bogatašice Simon igra Lusi Lu. Ona živi za ugled i najskuplje haljine i luskuz, uvek spremna da joj prijatelji iz visokog društva zavide. Njen život će doživeti društveni krah kad otkrije da je njen suprug zapravo gej i ima brojne afere sa muškarcima. Simon će i sama započeti aferu sa mladim sinom svoje prijateljice, a u isto vreme pokušava da održi privid idealnog života u ekstravagantnim 1980. Ona je zapravo izvor najsmešnijih scena jer je ledena i sarkastična diva, ali njen odnos sa mužem Karlom takođe donosi jednu emotivnu priču o odnosu između dvoje ljudi koji se odlično razumeju i bolje funkcionišu kao prijatelji nego u braku.

Poslednji lik smešten u današnje doba jeste advokatica Tejlor. Tejlor je biseksualka i sa suprugom, holivudskim scenaristom Ilajem, ima otvoreni brak. Problem nastaje kada Tejlor dopusti svojoj ljubavnici Džejd da ostane sa njom i Ilajem, bežeći od od nasilnog dečka. Iako je u početku nesiguran zbog Tejlorinog i Džejdinog odnosa, Ilaj počinje da živi svoju fantaziju jer svo troje uskaču u krevet zajedno. Oni će otkriti da je troje gužva, jer Džejd je zapravo vešt manipulator i okreće Tejlor i Ilaja jedno protiv drugog kako bi imala korist od oboje.

S obzirom da je Why Women Kill antologija i da će u svakoj sezoni biti nova priča, likovi i glumci, u deset epizoda smo dobili zaokruženu priču. Miserije oko tri ubistva su razrešene na neočekivane, ali zadovoljavajuće načine, a kako su priče smeštene u različite dekade dotakla se brojnih tema i problema vezanih za tri različita doba od prevare, nasilja u porodici, do gej prava i AIDS krize, pa do savremenih i možda netipičnih otvorenih brakova.

Little Fires Everywhere je mini serija sa Hulua, čiji je producent Riz Viderspun, koja igra i glavnu ulogu, pored Keri Vošington. Zasnovana na istoimenom romanu spisateljice Selest Ing, serija verno prati radnju odličnog romana, uz nekoliko manjih ali važnih izmena.

Seriju otvara scena požara u kući porodice Ričardson, pa se radnja vraća unazad i otkrivamo kako je došlo do toga i ko je krivac. Smešten u predgrađe Klivlenda, Šejker Hajts 1990ih, adaptacija romana govori o prepletenim životima dve porodice. Sa jedne strane imamo bogate Ričardsone, majku novinarku Elenu i oca advokata Bila, koji imaju četvoro dece tinejdžera; a sa druge samohranu majku Miu Voren i njenu ćerku Perl. Iako su u knjizi svi belci, u seriji su Mia i Perl Afroamerikanke, pa kako Mia, koja je slikarka, iznajmi kuću od Elene i postaje njena kućna pomoćnica, povlači se tema rasizma i klasnih razlika.

Iako Elenina porodica sjajno prihvata Miu i Perl, Mia pokušava da dokaže ćerki da razlike između njih ipak postoje. Kada se u celu priču umeša slučaj kineske bebe koju je usvojila Elenina prijateljica Linda, a koju biološka majka koja je Miina prijateljica želi nazad, javlja se sukob između Elene i Mie. Elena koristi svoj posao novinarke da otkrije Miinu misterioznu prošlost i istinu o Perlinom ocu. I kod njihove dece situacija se komplikuje jer se Elenin sin povučeni i mirni Mudi zaljubi u Perl, ali ona počinje tajnu vezu sa njegovim starijim bratom, popularnim Tripom.

Riz tumači sličnu ulogu kao i u Big Little Lies, žene i supruge kojoj je imidž i pravda važnija od svega, ne shvatajući da jureći to može da izgubi svoju porodicu i decu sa kojom zapravo nema najbolji odnos, a naročito sa najmlađom ćerkom Izi, koja se sve više zbližava sa Miom. Keri Vošington je takođe sjajna kao Mia, pa ćemo iz epizode u epizodu menjati na čijoj smo strani – Elene ili Mie. Posebno je dobra epizoda sa flešbekom u kojoj pratimo mlađe Elenu i Miu, i shvatamo kako iako imaju različite sudbine, dosta su sličnije nego što misle.

Little Fires Everywhere je primer prestižne serije, sa sjajnom produkcijom i glumom, zanimljivom radnjom po odličnom romanu, i sve upakovano u samo osam epizoda, pa ne čudi da je bila nominovana za nagradu Emi ove godine u nekoliko kategorija.

JEDNO ĐUBRE MANJE: Skandinavski triler na srpski način

Prvi roman iz serijala o inspektoru Nikoli Limanu, Žuta kabanica, je bio solidan triler, koji nije doneo ništa novo u samom žanru detektivske fikcije, ali je bio odličan predstavnik novog talasa domaćih krimi priča. Smešten u jednu zgradu u Beogradu u kojoj se dogodilo ubistvo, više je bio nalik zatvorenim misterijama Agate Kristi ili filmova Alfreda Hičkoka (gde se zločin dešava u vili, vozu, itd), i obični ljudi su upleteni u misteriju, dok detektiv ima ulogu da se pojavi i razreši zločin. Tako je i Limanov lik bio sasvim sporedan u prvom romanu, dok u nastavku on dobija više prostora i postaje centralni junak.

Nastavak se može čitati i zasebno od prvog dela, jer kao što je običaj u ovakvom žanru, svaka nova knjiga je slučaj za sebe. U romanu Jedno đubre manje, naslovno „đubre“ je Milidrag Krstić Mili, sin jednog od najmoćnijih tajkuna Mitra Krstića. Naime, Mili je klasični pripadnik beogradske bogataške dece, bahat i razuzdan, koji odlazi u striptiz klub da proslavi rođendan sa prijateljima. Čuveni noćni klub Opsesija će postati mesto zločina, kada tokom striptiz tačke u kojoj učestvuju striptizete Sandrica i Inge, gutljaj najskupljeg šampanjca dolazi Miliju glave jer je iskorišćen da ga otruje. Slučaj dobija inspektor Nikola Liman.

Za Nikolu je slučaj pomalo ličan, jer je Šveđanka Inge njegova devojka i upoznali su se kada je radio na prethodnom slučaju ubistva njene koleginice. Mislim da nije slučajnost što je Inge iz Švedske, jer na taj način pisac Đorđe Bajić pruža omaž Skandinavskim trilerima koji su svetski popularni, od švedskog serijala Milenijum, norveškog detektiva Harija Hulea, pa serija poput danske Zločin ili švedsko-danske koprodukcije Most. Ta dela uglavnom pokazuju idiličnu Skandinaviju kao mračna, hladna mesta puna organizovanog kriminala i psihopatskih ubica kao kontrast ideji o naizgled uređenom društvu. Srbija je daleko od uređenog društva, pa je naše područje veoma plodno tlo za ovakav tip krimića.

Iskreno, meni je upravo taj detalj u kojem prepoznajemo stvari iz našeg okruženja ono što izdvaja Jedno đubre manje od tipičnih krimi romana. Počev od opštih stvari kao lika tajkuna i njegovog sina, ranije umešanog u saobraćajnu nesreću – situacija iz stvarnog života koja je svima poznata ukoliko čitamo crnu hroniku; pa do toga kada striptizeta Sandrica sluša pesmu Milene Ćeranić „Dvadesete gazim“ momenat pre nego što je neko napadne. Upravo napad na Sandricu (starletu i striptizetu koja se proslavila u javnosti glupim izjavama), zakomplikovaće slučaj jer je napadač sa maskom psa opisan od strane svedoka kao Psoglav, demon iz naše mitologije. Inspektor Liman počinje da sumnja da će i njegova Inge biti sledeća žrtva, jer se neko rešava svih ljudi povezanih sa trovanjem.

Mnogi su imali razlog da žele Milija mrtvog ili da kazne njegovog oca Mitra, jer je porodica Krstić koliko bogata, toliko i komplikovana. Mitrova sestra i desna ruka Nada je izgubila sina Jovana u saobraćajnoj nesreći u koju je i Mili bio umešan; Milijeva majka Buba se odala alkoholu nakon razvoda; Mitrov prvi sin je lečeni narkoman, čija se majka ubila, i on ne želi kontakt sa porodicom; a tu su i okrutna Hrvatica Laura koja je Mitrova treća supruga, kao i Milijeva žena Sena, koje dobro znaju da ih muževi varaju.

Brojni likovi, počev od porodice tajkuna, do starleta, striptizeta i trofej supruga, pa tabloidnih novinara i korumpiranih policajaca, čine našu realnost i Bajić je zapakovao sve te ljude u vešto napisanu misteriju. Sam lik Nikole Limana je postao još zanimljiviji jer smo dobili više detalja o njemu, i on će nadam se dobiti i dalje svoj serijal i neki novi zločin da istražuje. Moglo bi se reći „od koga je – dobro je“ za ovaj roman, jer kad god pričamo o domaćim delima gledamo da im smanjimo na kvalitetu kada ih poredimo sa sličnim delima iz sveta, ali ovde zaista za tim nema potrebe. Jedno đubre manje, kao i Žuta kabanica, ne otkrivaju toplu vodu, već pokazuju da Đorđe Bajić poznaje i voli okvire krimi žanra, smeštajući ga u naš milje, uz dozu crnog humora i dobre likove koje možemo prepoznati u svom okruženju. Slično je uradio u svojoj horor komediji Ostrvo prokletih, po uzoru na zapadnjačke pulp romane, gde imamo vampire, zombije i duhove, pa treba podržati domaće pisce koji pišu u krimi i horor žanru, koji je u svetu veoma popularan, a i naši čitaoci ih vole.

SUCH A FUN AGE: Komplikovan odnos prema rasi u savremenoj Americi

Such A Fun Age je debitantski roman spisateljice Kejli Rid. U njemu ona se bavi aktuelnim temama rasnog profajlisanja i razlike između staleža, kao i time koliku moć imaju mediji da utiču na javnost.

Radnja prati mladu Afroamerikanku Emiru Taker, koja se zaposli u belačkoj porodici Čemberlejn kao bebisiterka trogodišnje devojčice Brajar. Brajarina majka Aliks Čemberlejn je blogerka i javni govornik, koja se zbog karijere svog muža voditelja preselila iz Njujorka u Filadelfiju. Prezauzeta oko nove bebe i pomalo nesrećna zbog selidbe, Aliks se oslanja na Emiru i želi da se zbliži sa mladom devojkom, koju smatra veoma kul i urbanom, kako bi dokazala sebi da je i dalje duhom mlada i da nije tipična bogata domaćica i trofej supruga.

Dešava se jedan incident kada se Emira nađe sa Brajar u marketu tokom noći, i neki ljudi posumnjaju da je belu devojčicu otela mlada crnkinja. Jedan od posmatrača Keli Koupland snimi video Emirinog maltretiranja, ali se situacija smiri kada se pojavi otac male Brajar i objasni situaciju.

Emira želi da ostavi taj događaj iza sebe, jer je navikla da je kao crnkinju ljudi čudno tretiraju, iako je stanovnik moderne Amerike. Situaciju zakomplikuje činjenica da su Emira i Keli počeli da izlaze, a još više kada ga pozove na Dan zahvalnosti kod Čemberlejnovih i ispostavi se da su nekada Aliks i Keli bili par u srednjoj školi i veza se veoma loše okončala.

Iako deluje kao nepotrebno nategnut preokret, dešava se negde na prvoj trećini romana i kako situacija između Aliks i Kelija dostiže sve veću tenziju, priča postaje sve zanimljivija i napetija. Aliks smatra da Keli iskorišćava Emiru jer ima fetiš na crne devojke, dok Keli ubeđuje Emiru da je Aliks koristi za svoje lične potrebe kako bi dokazala da nije rasista iako je u mladosti imala rasistički ispad. To samo pokazuje koliko je odnos prema drugim rasama, naročito crncima u Americi, komplikovan, kad se uzme u obzir njihova istorija ropstva, ili trenutni Black Lives Matter pokret.

Potom video koji je Keli snimio gde Emiru maltretiraju u marketu izađe u javnost, i Emira nije sigurna ko ga je pustio, jer se podiže velika medijska prašina. Ni Aliks, ni Keli, ni javnost ne pita Emiru za mišljenje i ona se nađe kao pijun usred svega. Sve što Emira želi jeste da živi svoj život, kao bebisiterka Brajar koju iskreno voli, dok kao tipični primer milenijalske generacije ne shvati šta želi od života. Ona je izgubljena i deluje joj da svi njeni prijatelji napreduju u karijerama dok ona stoji u mestu, a svi nešto očekuju od nje.

Niko od likova nije izrazito loš ili otvoreno rasista, i sama situacija nije crno-bela (no pun intended). Kako se menjaju poglavlja shvatićemo da svako od njih ima svoje razloge i da zaista želi da učini pravu stvar, ali nekada dobre namere mogu imati loš rezultat. Iako se bavi teškim temama, roman je izuzetno pitak uz dosta humora i likovi su odlično razrađeni. Dok se uživa u čitanju zanimljive priče, Such A Fun Age će nas naterati da preispitamo svoj odnos prema rasizmu i tome kako tretiramo druge ljude koji nisu iz istog socijalno-ekonomskog staleža.

SABRINA: Grafička novela o teorijama zavere

Danas ćemo pričati o Sabrini. Ne, u pitanju nije veštica tinejdžerka. Nije ni junakinja istoimenog filma Odri Hepbern. Ova Sabrina je lik iz grafičke novele Nika Drnasoa. Iako ne radim često recenzije stripova, ovaj je jedan od najboljih koje sam čitao i definitivno zaslužuje da mu se posveti pažnja. Ovde nema superjunaka, već se radi o običnim ljudima koji su se direktno ili indirektno našli usred jedne misterije. Iako nagrade nisu često merilo kvaliteta, dosta govori o uspehu Sabrine to što je prvi put da je grafička novela bila nominovana za prestižnu književnu nagradu Buker.

Lik Sabrine iz naslova zapravo i nije glavni lik, jer ona ubrzo na početku priče misteriozno nestaje. Sabrinu upoznajemo zajedno sa njenom sestrom Sandrom, dok diskutuju o svakodnevnim temama iz života. Sabrina kreće svojoj kući i nakon toga joj se gubi svaki trag.

Ubrzo, fokus priče se prebacuje na Sabrininog dečka Tedija, koji zapada u depresiju nakon Sabrininog nestanka. On odlazi u Kolorado, kod svog prijatelja iz škole, Kalvina, pripadnika ratnog vazduhoplovstva. Zapravo, ne može se reći da su Tedi i Kalvin prijatelji, jer su odavno izgubili kontakt, ali Kalvin želi da pomogne starom poznaniku. I sam Kalvin se nosi sa ličnim problemima zbog razvoda od žene koja je odvela ćerku.

Iako deluje da će novela biti o rešavanju misterije Sabrininog nestanka, a potom životu ljudi koji se nose sa ličnim problemima ili depresijom, ova priča naizgled stalno menja žanrove i perspektivu ko je glavni lik.

Sabrinina sestra Sandra pokušava da nađe smisao u svemu tome, i deluje da uspeva da se drži pod kontrolom, dok Tedi zapada u sve veću depresiju. Kalvin pokušava da bude tu za njega, ali Tedi to otežava svojim ponašanjem i apatijom. Pitanje je da li bi on bio tako depresivan i da Sabrina nije nestala, jer deluje da je njegovo mentalno zdravlje bilo u sunovratu čak i pre toga. On provodi dane u donjem vešu, ne ustajući iz kreveta, i dok je Kalvin na poslu, sve što radi jeste da sluša radio emisiju o teorijama zavere.

Kalvin je jedna dobra osoba, ili bar čovek koji se trudi da uvek učini ispravnu stvar, čak i na svoju štetu. On je nešto najbliže što imamo glavnom liku ove priče, iako on nije direktno povezan sa Sabrinom.

Na momente crno humorna priča, pa zatim teška drama; strip nam konstantno izvrće očekivanja, pa u jednom momentu postaje i paranoični triler kada se Kalvin nađe usred zavere – ili bolje reći teorije zavere od grupe ljudi onlajn koji pokušavaju da otkriju istinu o nestanku.

Oni veruju da je Sabrina deo tajnog eksperimenta gde ljude smeštaju na pusto ostrvo kako bi stvorili novo društvo, pa iako deluje prilično neuverljivo, i sami počinjemo da sumnjamo u tu teoriju. Čak imamo naznake da je Sabrinin dečko Tedi možda umešan u nestanak, jer je njegov lik prilično neobičan. Ipak, kada zaista otkrijemo šta se dogodilo Sabrini negde na pola priče, razrešenje misterije je prilično jednostavno i realno.

Upravo je u tome snaga ove grafičke novele. I sam crtež je prilično jednostavno nacrtan, bez previše detalja i likovi izgledaju prilično slično i uvek imaju iste izraze lica. Tek kroz balončiće dijaloga možemo izvući podkontekst o tome kako se zaista osećaju i šta misle.

Sabrina je grafička novela o životima običnih ljudi, kojima se desila tragedija, ali život se nastavlja dalje. Ispričan iz manje-više nepovezanih epizoda, koje naizgled nisu bitne za radnju (poput Sandrinog odlaska u klub ili Tedijeve potrage za nestalom mačkom), one zapravo služe da dublje razrade likove i pokažu da život možda može da obeleži jedan veliki događaj – poput Sabrininog nestanka – ali zapravo ga čini gomila malih i na prvi pogled nebitnih događaja koji na kraju čine našu sudbinu. Sabrina se bavi svim aktuelnim temama koje čine današnji svet – od ličnih kao što su gubitak i depresija, do globalnih poput teorija zavere, lažnih vesti i uticaja društvenih mreža, ali nam ne dosađuje time, već samo priča jednostavnu priču o običnim ljudima, a na nama je da izvučemo dublje teme.

Analiza i objašnjenje filma I’M THINKING OF ENDING THINGS

I’m thinking of ending things. Once this thought arrives, it stays. It sticks, lingers, dominates. There’s not much I can do about it, trust me. It doesn’t go away. It’s there whether I like it or not. It’s there when I eat, when I go to bed. It’s there when I sleep. It’s there when I wake up. It’s always there. Always.

Kako nam naratorka u filmu I’m Thinking Of Ending Things kaže na početku, ona razmišlja da okonča nešto. Da li je u pitanju njena veza, njen život ili nešto drugo – još uvek ne znamo, ali ideja je u našoj glavi, kao i u njenoj. Ovo je novi film Čarlija Kaufmana, scenariste i režisera koji se u svojim delima bavi temom egzistencijalne krize i smrtnosti, pa će ovaj tekst više biti pokušaj da se razjasne njegove ideje i analizira ova naizgled jednostavna, a zapravo kompleksna priča.

Ako ste fan Čarlija Kaufmana, onda znate šta vas ovde očekuje, a I’m Thinking Of Ending Things deluje kao miks svih njegovih prethodnih ideja. Poput režiserskog debija u Synecdoche, New York (2008) ili stop-motion filma sa lutkama Anomalisa (2015), fokus je na traganju za smislom života i (ne)povezanosti sa ljudima koji nas okružuju. U filmovima Adaptation (2002) Spajka Džounza i Eternal Sunshine Of The Spotless Mind (2005) Mišela Gondrija (za koje je Kaufman pisao scenario), te ideje su takođe prisutne, s tim da je I’m Thinking… zapravo jedan meta-film kao i Adaptacija, a bavi se i raskidom jedne veze poput Večnog sjaja besprekornog uma.

Sam Kaufman je rekao da mu je ovo verovatno poslednji film, s obzirom da ima sve manje šansi za snimanje ovakvih arthaus dela, koja nisu za svakoga (a opet se bave temama sa kojima se svako može poistovetiti, iako na uglavnom apstraktan način). Kritičari njegovih dela će uglavnom reći da se Kaufman bavi jednostavnom psihologijom umotanom u komplikovan narativ, dok će njegovi fanovi smatrati da takvi filmovi i nisu za široku publiku i da je njihova čar upravo u analiziranju nakon gledanja, umesto u jednostavnom isključivanju mozga dok priča traje – a znamo da sad najbolje prolaze jednokratni filmovi puni spektakularnih specijalnih efekata i konstantne akcije.

Tu je uleteo Netflix, koji je dao Kaufmanu šansu da distribuira novi film široj publici, jer su veće šanse da će neko na streaming servisu pustiti ovakav film nego platiti bioskopsku kartu za priču koja nije bazirana na stripu ili je nastavak, prequel, spin-off već postojeće priče. Netflixov zvanični opis priče i trejler su prikazivali jednostavnu radnju o devojci koja ide na porodičnu farmu svog dečka, da upozna njegove roditelje. I to i jeste sama radnja filma, ali naravno mnogo je složenije.

Sam film tokom svog trajanja od malo više od dva sata namerno frustrira, provocira i preispituje gledaoce, pa će mnogi izgubiti strpljenje na pola ili čak nakon završetka pitati se da li je vredelo traćiti vreme na ovo. Iskreno, i meni je film na momente bio naporan, i ne mogu reći da sam sve razumeo na prvo gledanje, pa je usledilo istraživanje online i analiziranje kod ostalih kritičara i publike. To mi je pomoglo da bolje razumem film, ali postavlja se pitanje da li je vrednije biti zabavljen dva sata tokom trajanja filma i posle ga zaboraviti, ili se na momente mučiti sa filmom i posle provesti još sate i sate u analizi i diskusiji? Recimo da najbolji filmovi pružaju i jedno i drugo iskustvo. I’m Thinking Of Ending Things nije jednostavan; ali ako se udubimo, zaista će nas naterati da postavimo neka pitanja o sebi i životu, koja smo se možda već i zapitali i ranije ali ih nismo formulisali – dakle vraćamo se na prvobitnu temu o opsesivnim mislima i idejama, koji kada nam uđu u glavu ne daju mira.

You can say anything, you can do anything, but you can’t fake a thought

Dakle priča počinje sasvim jednostavno – devojka čeka svog dečka kako bi se odvezli da upozna njegove roditelje. S obzirom da nam je već rekla da planira da okonča stvari, a i naslov filma evocira na samoubistvo ili raskid, mi se već pitamo ko je ta naizgled vesela devojka, koja je zapravo možda depresivna i preispituje svoj život.

Prva trećina filma protiče u autu, dok se voze do njegovih roditelja, i s obzirom da je fokus na dijalogu između dva lika, Džesi Bakli kao devojka i Džesi Plemons kao njen dečko Džejk nam drže pažnju svo vreme svojim razgovorom. Njih dvoje nisu tipični Holivudski lepotani, već izgledaju kao realni ljudi, što svakako dodaje realnosti priče.

Oni će pričati o poeziji, detinjstvu i mnogim drugim stvarima, a sama atmosfera je namerno klaustrofobična jer kamera je kadrirana tako da smo zatvoreni sa njima u autu, dok napolju počinje da pada sneg. Na momente ćemo pratiti naratorkin unutrašnji monolog, a povremeno deluje kao da Džejk može da čuje njene misli takođe.

Poput Klementine koju je igrala Kejt Vinslet u Večnom sjaju besprekornog uma, ona deluje kao tzv. manic pixie dream girl, odnosno netipični i neobični ženski lik u filmovima koja je tu da u njih zaljubljeni muškarci projektuju svoje fantazije o devojkama (kao npr. Samer u filmu 500 dana leta ili Ramona u Skot Pilgrim protiv sveta). Naša naratorka je pred Džejkom vesela, pričljiva, obučena u šarenu odeću, ali shvatamo da u njenoj glavi nije sve tako sjajno.

S obzirom da se Čarli Kaufman u svojim filmovima uglavnom bazira na muškim protagonistima, delovalo je da će ovo biti njegov prvi film iz ženske vizure, ali on nas iznenađuje kada počinjemo da shvatamo da naratorka možda čak i ne postoji, i da je samo u Džejkovoj glavi. Dakle imamo posla sa nepouzdanim naratorom i sve što se događa moramo uzeti sa dozom rezerve i skepse. Stvari postaju još čudnije kada na pola filma stignu na farmu, i upoznamo roditelje. Naratorka u svakom momentu ima drugo ime, zanimanje, a detalji kako se upoznala sa Džejkom, pa čak i njena odeća se menjaju iz scene u scenu.

Glavni lik filma je zapravo Džejk jer shvatamo da sve što se događa jeste zapravo u njegovoj glavi, a naratorka je mešavina svih potencijalnih devojaka koja je mogao da ima da je smogao hrabrosti da im priđe. Ovo je još jedna studija o depresiji i egzistencijalnoj krizi što su redovne teme kod Kaufmana, samo što – iako je tako delovalo na prvi pogled u promotivnim materijalima filma – fokus nije na ženi, već takođe muškarcu.

It’s good to remind yourself the world is larger than the inside of your own head

Dok pratimo radnju na farmi Džejkovih roditelja, priča je ispresecana scenama domara u srednjoj školi. Iako u početku nije jasno ko je on i kako je povezan sa glavnom pričom, shvatamo da je taj čovek zapravo ostareli Džejk. Na taj način vidimo da se glavna radnja priče zapravo nikad i nije dogodila – Džejk nikad nije doveo devojku da upozna roditelje, pa scene u kojima on ima, pa nema psa, pa njegovi roditelje iznenada ostare, i sve ostale promene koje deluju kao scenaristički propusti su zapravo fragmetirani delovi raznih uspomena i sećanja u Džejkovoj glavi.

Džejk i devojka će voditi dijaloge o poeziji, filmovima i kritici, a svi ti dijalozi su zapravo u Džejkovom umu. Ona će u jednom momentu citirati čuvenu filmsku kritičarku Polin Kil i pisca Dejvida Fostera Volasa, što samo predstavlja nešto što je Džejk nekada pročitao, pa zamislio da njegova imaginarna devojka kaže. Dakle, Kaufman nam poručuje da smo svi mi skup naših unapred usađenih ideja, i da svaka misao ili osećanje koje imamo i nisu toliko originalni, jer ih je neko već ranije pomislio ili osetio. Tu vidimo još jednu temu tipičnu za njegova dela, jer pokazuje da se ljudi mogu povezati preko dela pop kulture, filmova, knjiga, muzike i slično.

Other animals live in the present. Humans cannot, so they invented hope

U završnoj trećini filma, devojka i Džejk kreću nazad, i usput svraćaju u Džejkovu školu. Usput će oni svratiti na sladoled, koji Džejka podseća na detinjstvo, iako su usred zime i zavejani. Time shvatamo da se ni to nije dogodilo, već da sladoled samo asocira Džejka na detinjstvo, jer je kao odrastao nesrećan i nezadovoljan svojim životom. On je i dalje domar u školi u koju je išao, njegovih roditelja više nema, sam je i usamljen.

Potom sledi nekoliko neobičnih scena u kojoj sve više shvatamo da domar odnosno Džejk gubi razum, poput baleta koji izvode plesači koji liče na Džejka i devojku; potom školske produkcije mjuzikla Oklahoma o kojem su Džejk i ona ranije pričali; kao i scene u kojoj domar dobija Nobelovu nagradu a u publici su svi ljudi koje je on poznavao. On je jedan neispunjen i tužan čovek, čiji život nije ostvario potencijal, a imao je toliko ideja. Ipak, čak ni govor koji održi kad dobije nagradu nije njegov, već matematičara i nobelovca Džona Neša, koji je patio od paranoidne šizofrenije i depresije (a glumio ga je Rasel Krou u Oskarom nagrađenom filmu Blistavi um).

Kao što u filmu kažu, dok druge životinje žive u sadašnjosti, za ljude to nije moguće – pa smo izmislili nadu. Ljudi su skloni tome da svaki svoj pokret, momenat iz života i događaj preispituju i pokušavaju da mu daju značenje. Isto tako i Džejk na samom kraju svog života pokušava da pronađe smisao i da vrednost svom naizgled propalom životu. To je glavna ideja ovog filma, a upravo zato se nekome može dopasti ili ne – svako ima drugačiji smisao, cilj ili svrhu, mada verovatno ništa od toga nije jedinstveno i sve što iskusimo je neko pre nas vrovatno već iskusio, a i neko posle nas će. Ipak, imamo samo jedan život da iskusimo, pa će nam naši problemi delovati najveći i zato pokušavamo da stvorimo tu nadu da na kraju naše priče sve dođe na mesto i dobije smisao.

Ovaj flm je teško svrstati u žanr, jer je Čarli Kaufman žanr za sebe. Na momente crna komedija, na momente horor i psihološki triler, pa egzistencijalna drama, ovaj film nije lako klasifikovati. Sama priča nije originalna ideja Čarlija Kaufmana, već je baziran na istoimenom romanu pisca Ijana Rida.

Džesi Bakli je odlična kao Džejkova devojka, i pred njom je zaista sjajna karijera, kad vidimo i njene ranije uloge poput problematične Mol u psihološkom trileru Beast (2017) ili samohrane majke koja je tek izašla iz zatvora i želi da postane kantri zveda u mjuziklu Wild Rose (2018). Džesi Plemons se proslavio ulogom smotanog tinejdžera u seriji Friday Night Lights, ali u poslednje vreme često glumi neobične i uvrnute likove sa psihičkim problemima u serijama poput Breaking Bad, Fargo i Black Mirror. Dejvid Tjulis i Toni Kolet kao Džejkovi roditelji su u filmu dosta kraće, ali su njihovi likovi toliko čudni i kroz samo nekoliko scena prolaze sve emocije od sreće, do histerije i besa. Lik Toni Kolet veoma podseća na ulogu ožalošćene majke koju je igrala u hororu Hereditary (2018).

Neke od analiza koje sam predstavio u ovom tekstu nisu moje, već sam do njih došao nakon gledanja filma, tražeći objašnjenja drugih kritičara. Posebno bih preporučio interju sa Čarlijem Kaufmanom i Ijanom Ridom u podkastu Big Picture. Iako film deluje da je emotivno hladan i težak za gledanje, čak i posle svih tih analiza i objašnjenja, najbitnije je kako ga sami doživimo. Možda je I’m Thinking Of Ending Things jedan od dela koje je zanimljivije analizirati nego gledati, ali definitivno je provokativan i nateraće vas na razmišljanje. A možda će vam biti zaista bacanje vremena, kao i ovaj tekst ako ste stigli do ovde, što je sasvim u redu, jer su ga mnogi već ranije do tančina izanalizirali i obradili pre mene. Smisao je u traganju za smislom, čak i ako ga na kraju nema.