OSMICA i MOJ MUŽ: Kratke priče iz komšiluka

Kad kažem da su zbirke priča Osmica i Moj muž iz komšiluka, tu ne mislim samo na to da je spisateljica Rumena Bužarovska iz susedne nam Makedonije, već da su njeni likovi tako dobri i realistični da nam deluje kao da ih znamo iz svog života. U obe zbirke, Rumena se bavi ženama – one su udate, slobodne, razvedene, udovice, mlade, starije – i svaka od njih je karakteristična i specifična na svoj način.

Prvu zbirku Osmica čini osam priča koje se bave običnim situacijama iz života kroz koje bolje upoznajemo likove. Prva priča „Tinin problem“ prati mladu devojku, koja prvi put u životu odlazi kod ginekologa i suočava se sa nesigurnostima oko svog tela i predrasudama za seks. U drugoj priči „Ne plači, tata“ jedna svađa na dečijem igralištu između dvoje dece utiče na bračni par, kada otac reši da se obračuna sa malim nasilnikom. Treća priča „Valovi“ prati devojčicu koja sa majkom beži u Grčku nakon što otac političar doživi skandal i posmatra krah jednog braka kroz oči deteta.

Meni lično najbolja priča je „Osmica“ iz naslova, gde upoznajemo jednu ženu koja ima zubobolju na umnjaku ili tzv. osmici, i kroz jedan dan kada je to muči vidimo njenog supruga, sina, prijatelje i kolege koji nemaju razumevanja za njen zdravstveni problem, ali i život generalno. Ona je i sama nezadovoljna svojim životom, ali takođe ne čini ništa da ga promeni ili kaže drugima šta joj smeta.

U priči „Odrezak“ imamo sukob u porodici kojoj fizičko i verbalno nasilje nije strano, kada se očuh i tinejdžer posvađaju oko ručka, a majka pokušava da smiri situaciju. „Smrt učiteljice Stanke“ nam prikazuje kroz oči jedne učenice njenu omiljenu učiteljicu Stanku, koja neke učenike favorizuje, a dve devojčice iz siromašne porodice šikanira i maltretira, čime takođe daje dozvolu drugoj deci da to rade. Sedma priča „Meso za ručak“ je možda najbizarnija, i prati sukob između jedne žene, njene svekrve koja je ne voli i svekrvine voljene mačke. Poslednja priča „Pribor za goste“ govori o komplikovanom odnosu dve sestre, od kojih je jedna umetnica, i šta se dogodi kada njen prijatelj, slepi umetnik, dođe na večeru.

Ja sam čitao hrvatski prevod ovih knjiga, i u njima se ne nalazi priča „Ćufte od blata“ koja se nalazi u srpskom izdanju, a za koju sam čuo da je odlična i nadam se da ću je pročitati.

Druga zbirka priča pod nazivom Moj muž se više bazira na odnosu između bračnih partnera. U prvoj priči „Moj muž, pjesnik“ vidimo kako jedna žena počinje da prezire poeziju svog muža, zbog koje se prvo i zaljubila u njega. U priči „Juha“ muž nije prisutan i radi se o depresivnoj udovici. Treća „Preljubnik“ prati ženu koja otkriva da je muž vara.

Najbolja priča u ovoj zbirci mi je „Geni“ koja govori o bračnom paru i njihovom sinu. Dok je otac rasista i nacionalista koji prezire Albance, zbog čega njihov sin krene da maltretira učenika albanske nacionalnosti, majka pokušava da ispravi situaciju. Sve se komplikuje kada njen muž koji se hvali genima i svojom porodicom otkrije da je usvojen, i da loše karakteristike koje njegov sin ima možda potiču od njega i sa njegove strane.

Priča „Nektar“ je o suprugu ginekologu koji počinje da slika i smatra sebe umetnikom, dok svoju ženu koja piše pesme ne smatra talentovanom i to izvlači dublje probleme u njihovom braku. „Prazno gnijezdo“ prati slikarku čija deca odlaze od kuće, pa ona prima nećaku takođe slikarku, na čiji talenat postaje ljubomorna, kao i na nećakin odnos sa slikarkinim mužem. „Čovjek od navike“ je priča o braku ambasadora i njegove žene i njihov brak u krizi. Priča „Otac“ govori o ženi koja ne voli svoju bebu i verovatno pati od postporođajne depresije, dok otac obožava dete. Priča „Subota, pet popodne“ je o jednom starijem paru, i mužu gospodinu koji počinje da ima problema u krevetu pa svoju ženu namešta svom prijatelju.

Definitivno najtužnija priča jeste „Lile“ o devojčici koju majka smatra ružnom i njenom komplikovanom odnosu sa svojom siromašnom majkom koju njen muž baš i ne voli. Ova priča se bavi nesrećom koja dovede do smrti deteta i veoma je tragična. Nakon te priče, poslednja je „Osmi mart“ koja mi je bila najsmešnija i jedan pokušaj neverstva će dovesti do trovanja hranom i oralnog seksa koji se završi povraćanjem.

Rumena Bužarovska piše jednostavnim jezikom, bez preteranih opisa i nepotrebnih digresija, i na samo nekoliko stranica prikazuje sve što nam je dovoljno da bolje razumemo psihološke i emotivne karakteristike likova. Često za priče koje u fokusu imaju žene kao likove govorimo da su feminističke, ali ovde njeni likovi većinom nisu jaki i pozitivni likovi – već obične osobe sa svim vrlinama i manama koje žive regularne živote i događaju im se tipične situacije. Upravo iz tog razloga su ovo feminističke priče, jer su pisane ženskim glasom o običnim ženama koje pokušavaju da žive normalno i srećno na tradicionalnom Balkanu.