Blade Runner 2049 (2017)

Originalni Blade Runner iz 1982. se sa razlogom smatra kultnim filmom i jednim od najuticajnijih filmova ikada. Miks naučne fantastike, misterije sa elementima neo-noira i distopijske akcije, koji pored toga nudi duboku priču o tome šta je to što čini čoveka je uticao na brojne filmove SF žanra, pa se od nastavka koji je usledio čak 25 godina kasnije očekivalo mnogo. I srećom nije razočarao, i možda je čak i bolji od originala. Režiser prvog dela Ridley Scott takođe stoji iza kultnog SF-a Alien (1979), ali nastavak je preuzeo francusko-kanadski režiser Denis Villeneuve, koji je prošle godine uradio odličnu i inteligentnu naučno-fantastičnu dramu Arrival (2016).

U prvom delu smo pratila „Blejd Ranera“ ili Istrabljivača Ricka Deckarda (Harrison Ford), koji u Los Anđelesu 2019. lovi odbegle replikante, veštačka bića koje proizvodi Korporacija Tyrell. Deckard se zaljubio u replikantkinju Rachel, i počeo da preispituje da li je i sam jedan od njih. Replikantima je ubačena lažna memorija i imaju sećanja, tako da misle da su ljudi. Uz to, imaju ograničen životni vek, i jedna od najpoznatijih scena originala jeste monolog replikanta Roya Battya, koji na samrti tuguje jer će sve njegove uspomene biti izgubljene „kao suze u kiši“. Rutger Hauer koji je igrao Battya je dosta improvizovao čuveni monolog. Sam original je imao nekoliko različitih verzija kraja, jer sam režiser Ridley Scott i Harrison Ford nisu bili zadovoljni ubačenom naracijom Deckarda na kojoj je studio insistirao, pa u nekim verzijama Deckard je replikant, a u nekima ne, dok u nastavku dobijamo konačan odgovor na to pitanje.

Nastavak se odvija 30. godina nakon Deckardovog i Rachelinog bekstva, i pratimo replikanta K (Ryan Gosling), koji radi za policiju Los Anđelesa pod vođstvom poručnice Joshi (Robin Wright) i sam lovi svoju vrstu. Jedan naizgled jednostavan zadatak hvatanja replikanta će rezultirati otkrivanjem veće misterije koja se tiče deteta rođenog od strane ljudskog bića i replikanta. Ta misterija će ga odvesti do direktora nove kompanije koja proizvodi replikante, Niandera Wallacea (Jared Leto) i na trag Deckarda, koji se krije u navodno uništenom Las Vegasu. Kao i Deckard u prethodnom delu, K počinje da preispituje sopstveno postojanje i svrhu.

Jedan od najboljih delova nastavka jeste odnos između K i njegovog holograma Joi (Ana De Armas), koji ima ulogu njegove domaćice, ljubavnice i prijateljice. Iako nijedno od njih dvoje nije ljudsko biće, već veštačka inteligencija i kompjuterski program, oni se zaljubljuju jedno u drugo, i postavlja se pitanje da li su se emocije razvile same od sebe, ili je to samo zbog načina na koji su programirani. Ryan Gosling i Ana De Armas imaju odličnu hemiju, i Gosling, koga često smatram bezizražajnim glumcem, ovde to koristi kao plus jer glumi K-a kao hladnog i otuđenog, pa kada konačno u jednoj sceni pukne i poludi, to ima još veću snagu.

Iako je Harrison Ford zvezda originala i dosta eksponiran u promotivnim materijalima nastavka, njegova uloga je dosta mala, ali naravno važna, i to je odlično, jer ovo nije njegova priča već K-ova. Denis Villeneuve ne želi da reprizira ono što smo voleli u originalu, već produbljuje bogati svet sa kojim nas je Ridley Scott upoznao i produbljuje teme ljudskosti, religije i filozofije, pri tom nudeći odličnu zabavu.  Scenografija, dizajn i prikaz distopijskog El Eja, koji i pored toga izgleda retro-futuristički, kao i samouverena režija čine ovaj film vizuelnim spektaklom.

Nažalost, kao i original pre 25 godina koji nije zaradio mnogo na bioskopskim blagajnama, i nastavak nije ispunio očekivanja. Ipak, kritičari i publika koji su bili fanovi originala imaju samo reči hvale za ovaj film, što je na kraju i najvažnije. Iako film traje skoro tri sata, ni u jednom trenutku nije dosadan, i jedan je od retkih primera gde u nastavku nisu išli na još veće nasilje i akcijske scene, nego nam Villeneuve dopušta da uživamo u dijalozima, glumi i sjajnoj scenografiji i efektima, bez brzih rezova. Možda je to razlog neuspeha filma kada je u pitanju zarada, ali je garantovano da će ga nova publika otkriti i ceniti, pa samim tim i original, i jedan je od retkih primera nastavaka snimljenih ne da se zgrne novac na račun nostalgije, već zato što priča to zahteva.